Izvor: Glas javnosti, 09.Jul.2009, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve strasti pozorišta
IzdavaČka delatnost Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz edicije „Ars dramatika nova“ postala je bogatija za još jedan naslov - knjigu dr. Marine Milivojević-Mađarev „Biti u pozorištu - rediteljski stilovi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: Dejan Mijač, Slobodan Unkovski i Dušan Jovanović“ čija će promocija biti održana 24. jula na festivalu „Budva grad teatar“.
Ovo izuzetno zanimljivo izdanje, koje je nastalo na osnovu iskustava saradnje autorke sa pomenutim >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << rediteljima u JDP - u, daje insajderski prikaz nastanka predstava „Pseći valcer“, „Skakavci“, „Šine“, „Galeb“, „Brod za lutke“, „Molijer - još jedan život“ i „Hamlet“, njihovu analizu, kao i recepciju kod publike i kritike. Takođe, knjiga pruža i uvid u repertoarske tokove tokom šest decenija postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prvog srpskog teatra nastalog na tradiciji evropske moderne.
Marina objašnjava za Glas javnosti da se jedan od mogućih načina za razumevanja suštine nastanka neke predstave ogleda u praćenju različitih metoda kojima reditelji komuniciraju sa glumcima.
DRAMSKI REDITELJI
- Mijač, Unkovski i Jovanović pripadaju grupi dramskih reditelja - uvek polaze od dramskog teksta bilo da ga istražuju kao Mijač, „šire“ glumačkim improvizacijama kao Unkovski, ili rekreiraju kroz tekst predstave kao Jovanović. Ali, pored osobenog pristupa tekstu svaki reditelj ima i poseban pristup radu na probama - ocenjuje Marina Milivojević-Mađarev.
- To može biti dobar put jer je suština pozorišne umetnosti interakcija između saradnika. U pozorištu se sve zasniva na interakciji i komunikaciji pisca sa rediteljem, reditelja i pisca sa upravom, reditelja, pisca i uprave sa glumačkom podelom, reditelja, pisca, glumaca sa kostimografom, scenografom, muzičarem... a svih njih zajedno sa publikom. Međutim, tu se javlja novi problem. Kako pisati o jednoj milisekundi u kojoj reditelj pogledom „kaže“ glumici „nešto“ što ona pokretom prenese partneru i onda oni zajedno reše scenu oko koje su se mučili nedeljama? Zato je u pozorištu neizostavno važno biti prisutan celim svojim bićem: svešću, emocijom, energijom, koncentracijom. To pozorište zahteva podjednako i od gledalaca kao i od stvaralaca - naglašava Marina i ističe da je teatar značajan jer nas svojom suštinom stalno podseća da se može živeti samo ovde i samo sad.
- Iz toga proizilazi težnja pozorišta da bude angažovano, da ispituje emocije i istražuje granice, kako sopstvene, tako i naše. Pravo pozorište je strast koju dele oni koji ga stvaraju sa onima koji ga gledaju. Ako smo uspeli da u ovom radu uhvatimo makar delić te dobre pozorišne energije možemo ovaj rad smatrati uspešno okončanim - kaže Marina Milivojević-Mađarev.
