Izvor: Politika, 11.Okt.2013, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve patnje Čajkovskog
Betovenov festival u Bonu okupio je najkvalitetnije izvođače ruske muzičke scene koji su i hladnu germansku publiku podigli na noge
Specijalno za Politiku
Bon – Tri godine zaredom Borodin kvartet, jedan od gudačkih kvarteta sa najdužim trajanjem u svetu (osnovan je još 1945), pozvan je da u Bonu izvede sve Betovenove i Šostakovičeve kvartete. Pored Betovena svirali su i Šostakoviča, koga osećaju kao „svog kompozitora”. U večeri kojoj je prisustvovao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vaš izveštač između dva Betovenova remek-dela, Devetog kvarteta u Ce-duru opus 59 broj 3, posvećenog grofu Razumovskom, ruskom izaslaniku u Beču i kompozitorovom prijatelju, izveli su i Šnitkeov trostavačni Treći gudački kvartet. Reč je o svojevrsnoj kopči između Betovenovog i njegovog vremena, delu u kome su se našli i citati iz „Stabat Mater” Orlanda di Lasa, glavna tema iz Betovenove „Velike fuge” opus 133 i Šostakovičevi inicijali iskazani u notama, de-es-ce-ha, čime je i ovim delom Šnitke izrazio svoje divljenje prema velikim kompozitorima.
Uralski filharmonijski orkestar, Dmitri Lis i Boris Berezovski priredili su nezaboravan koncert na Betovenovom festivalu u Bonu, naslovivši ga „Ruska duša”. Ovaj orkestar, osnovan 1936, sa sedištem u Jekaterinburgu (nekadašnjem Sverdlovsku), smatra se jednim od vodećih orkestara u Rusiji i jednim od njenih najstarijih. Ima stotinak muzičara i godišnje izvede oko sto koncerata. Na njegovom čelu je od 1995. Dmitri Lis, tada najmlađi šef-dirigent u Rusiji (1960), pobednik na Prvom međunarodnom takmičenju mladih dirigenata „Lovro Matačić” u Zagrebu iste godine, a pre pet godina bio je pobednik Ruske federacije Nacionalne nagrade za književnost i umetnost.
Na početku programa interpretirali su (kratku) Betovenovu svečanu Uvertiru za „Imendan” (imperatora) opus 115 iz 1814. godine, koja na momente podseća na igračko raspoloženje njegove Sedme simfonije. Potom je ljubimac beogradske publike Moskovljanin Boris Berezovski, posegnuo za delom svog zemljaka, Sergeja Rahmanjinova, za koga je Josif Hofman rekao da je bio sazdan od čelika i zlata; čelika u njegovim rukama, zlata u njegovom srcu. Upravo takvi bili su i umetnici u Betovenhaleu, jer su jedino takvi virtuozi mogli da ostvare ne samo savršenstvo u solističkoj deonici nego i onu enormno bolnu, tipično rahmanjinovsku zvučnu auru u orkestarskom partu. Izvanredno muzikalni dirigent prikazao je mnoštvo sjajnih i suptilnih kamernih detalja, a pijanista izrazite individualnosti čini se da je ispevao i odbolovao svaku notu ove najkreativnije i najpopularnije muzike Rahmanjinova. Baladno, patetično, epsko i elegično, olujno i energično oni su nadahnuto uronili u ovo remek-delo ruske klavirsko-orkestarske dramatike, držeći publiku u konstantnoj napetosti.
Pravo majstorstvo orkestarskog zvuka pokazali su članovi Uralskog filharmonijskog orkestra sa maestrom Lisom u najpotresnijem simfonijskom remek-delu romantičarske Rusije, „Patetičnoj simfoniji” u ha-molu (beznadežnom tonalitetu po Kortou) opus 74 Petra Čajkovskog. To je orkestar koji ume da svira savršeni piano i da izrazi bol, jer Čajkovski kao da je već u laganim taktovima Uvoda rekao – „ja mnogo patim, toliko da više ne mogu tu količinu da držim u sebi; moram da dozvolim da izađe iz mene ili ću pući – od bola i muzike!” U taktovima koji su sledili – kao da se slila sva tuga ovog sveta u vihornoj, nezadrživoj plimi emocija. Razume se da je maestro Lis napamet dirigovao ovu svojevrsnu „Lacrimosu” Čajkovskog! On je potpuno bio u njoj, u njenim suzama, vapajima i uzdasima – a i ona u njemu! Uzdržanu germansku publiku digli su na noge!
Gordana Krajačić
objavljeno: 12.10.2013.
