Izvor: Blic, 18.Mar.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve naučila od narodne muzike
Ljubica Marić
Iako je živela povučeno, nije bila usamljena; družila se, u mladosti sa Zorom Petrović, Mario Maskarelijem, Ivom Andrićem, Vaskom Popom, Krležom, Hegedušićem..., a u poznim godinama sa Borisom Čičovačkim, Vukom Kulenovićem, Isidorom Žebeljan... Upoznala je za života vrhunske umetnike, kao što su Dimitrij Šostakovič i Igor Stravinski. Međutim, bez obzira na život ispunjen komponovanjem i pomalo slikanjem, vajanjem i pisanjem, Ljubica Marić, čiju stogodišnjicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rođenja danas, na njen rođendan, počinjemo da obeležavamo, ipak je izjavila da je sve naučila od narodne muzike. Na prvom koncertu kamerne muzike u Sali Beogradske filharmonije večeras će biće izvedena kompozitorkina dela iz perioda 1929-1976.
Ljubica Marić, kompozitor, dirigent, pisac, slikar i vajar, jedinstveni stvaralac u umetnosti 20. veka i jedan od najznačajnijih srpskih umetnika, rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu, gde joj je otac službovao kao zubar. Njen otac je poginuo na svoj 50. rođendan 1913. godine. Taj događaj će joj ostati u pamćenju: sećala se parade vojnika po povratku iz Drugog balkanskog rata, kada je konj njenog oca, uz zvuke truba, prodefilovao bez svog jahača. Otuda snažna impresija zvukom truba, čiji će se poklič javljati u njenim orkestarskim delima – piše, između ostalog, u njenoj biografiji Boris Čičovački.
Njen izuzetan talenat među prvima je zapazio Josip Slavenski, učenik Zoltana Kodalja i Bartoka, koji je svesrdno stimulisao njene kompozitorske pokušaje. („Kada je Slovenski počeo da dolazi k nama da bi mi davao prve pouke iz komponovanja, imala sam već više svojih kompozicija za violinu. Njemu zaista dugujem zahvalnost za ohrabrenje i veliku učiteljsku brigu i ljubav”, zabeležila je sama.) Iako je diploma koju je kod njega stekla bila u rangu današnje srednje muzičke škole (pošto visoke muzičke škole u Srbiji tada još nije bilo), Ljubica Marić je bila prva osoba na čijoj je diplomi, stečenoj u Srbiji, stajala reč kompozicija. Na Državni konzervatorijum u Pragu iste godine, zbog kvaliteta tog dela, odmah je primljena na postdiplomske studije kompozicije (u tzv. majstorsku školu), tako da redovne studije kompozicije nije nikada ni pohađala, ali jeste redovne studije violine...
U Prag se preselila zajedno sa majkom, živele su u iznajmljenim sobama i stanovima, a izdržavale se zahvaljujući majčinom radu po kućama imućnih praških porodica. Po savetu Slavenskog, Ljubica Marić je studirala u klasi istaknutog češkog kompozitora Jozefa Suka, za koga je kazala: „Suk je bio pravi profesor za mene... posebno je osećao do koje mere mora i može pustiti da radim šta hoću, a da potom, u nekom pravom trenutku, kane, kao zlatnu kap, svoj dragoceni savet, i onda mu je to, da tako kažem prelazilo u krv.”
Pored studija kompozicije, ona je u Pragu završila i studije dirigovanja (kod Nikolaja Malka) i postala jedna od prvih žena dirigenata u Evropi i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija! Ipak, i pored svih znanja koja je u Pragu stekla, i uspeha koje je tamo doživela, i pored prijatelja s kojima se intenzivno družila, među kojima su najvažniji kompozitor Vojislav Vučković i pijanistkinja Ljubica Maržinec, odlučila je da napusti Prag i da upiše studije klavira na Državnom konzervatorijumu u Berlinu, u klasi Emila Selinga.
Posle Amsterdama, Strazbura, Zagreba, u jesen 1938. godine se definitivno preselila u Beograd i zaposlila se kao profesor teorijskih predmeta u Muzičkoj školi „Stanković”. Tih godina, kao i za vreme Drugog svetskog rata, skoro uopšte nije komponovala, nego se bavila proučavanjem narodne muzike, kao i Mokranjčevog zapisa srpskog Osmoglasnika, koji će, nekoliko decenija kasnije, postati njena najvažnija muzička inspiracija. Posle Drugog svetskog rata postala je profesor teorijskih predmeta na Katedri za kompoziciju Muzičke akademije u Beogradu (na kojoj će raditi do 1967. godine).
„Nezaboravan je trenutak kada mi je do ruku došla umnožena sveščica sa epitafima isklesanim na bogumilskim stećcima u Bosni i Hercegovini... Jer suočen sa smrću, život zrači svoju punu vrednost kao dragulj na tamnoj osnovi – i u trajanju odblesaka nastavlja se.” Tako je Ljubica Marić opisala nastanak svoje kantate za hor i orkestar „Pesme prostora”, delo koje se smatra jednim od najvećih dometa srpske umetničke muzike.
Prisustvo muzike je neophodno
Harizmatična ličnost, radoznala i mudra žena (volela je da razgovara s ljudima, ali smisleno, sećaju se danas njeni mladi prijatelji), Ljubica Marić, koja je često dolazila na vernisaže, kritikovala je režim devedesetih... Zbog činjenice da se inspirisala pravoslavnom duhovnom muzikom, mnogi misle i da je bila religiozna, ali takva tvrdnja bila bi olaka. „Samo” je imala visoka duhovna stremljenja. Jedno od njih glasi da je prisustvo muzike neophodno jer: „Izvori (duha i emocije) nalaze se u psihi skoro svih ljudi, ali često su manje-više zastrti pitanjem svakodnevice. U dodiru sa muzikom ili bilo kojom umetnosti, bivamo oslobođeni, poteku živa strujanja i mi primamo i dajemo u isti mah”.
Koncert-posveta Ljubici Marić
Večeras (20) u sali Beogradske filharmonije biće održan koncert kamerne muzike „Ljubica Marić - 100 godina od rođenja”. Na programu je muzika koju je srpska kompozitorka stvarala od 1929-1964. godine. Učestvuju: Julija Hartig, violina, Natalija Mladenović, klavir, Aneta Ilić, sopran, Lidija Stanković, klavir, Vasa Stajkić, bariton, Neda Arsenijević, flauta, Borislav Čičovački, oboa, Aleksandar Tasić, klarinet, Milan Roksandić, horna, Ivan Jotić, fagot.
Smisao življenja
O njenom usmerenju tradicijama s ovog podneblja u jednom od retkih intervjua koje je dala, jer svoju privatnost nikako nije htela da otkriva, zapisano je: „Poneko je sklon da celim svojim bićem nosi u sebi kao neko predačko sećanje i osećanje, da po jednoj unutrašnjoj potrebi spontano unosi i u samo stvaranje koje i potiče iz tih dubljih dubina. Otuda je taj zvuk prisutan u, recimo, njenoj kantati 'Pesme prostora’, iako ništa kao citat nije korišćeno iz narodnog pevanja ili pojanja”.
