Izvor: Blic, 03.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je kinoteka
Sve je kinoteka
Gornji naslov preuzet je sa jednog sarajevskog zida, s kraja osamdesetih. Osim zlehudo proročanskih, ovaj grafit sadrži u sebi i zabavno vedre tonove, kao, recimo, kada ono momče ode na Jelačića plac pa se tamo uslika sa fotosom omiljene voštane figure srpskog kultur-ministra. Zvuči zbilja kinotečki: kao neki stari film, jednako loš kao što je to bio i pre petnaestak godina. Dečko je završio kao «krme u Teheranu». Tako se, naime, u Bosni kaže «biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na pogrešnom mestu u pogrešno vreme». U pogrešnom društvu.
Mladiću sa desetodnevnim iskustvom Remetinca može imponovati što su tamo ležali i neki drugi momci. Josip Broz, recimo. Ili ga, možda, baš to baca u očajanje: zbog Draže završio je kao Tito. Sve likovi iz Kinoteke.
Sama Kinoteka, pak, postaće sa svojih stopedeset stolica mesto kongresnog turizma u sklopu hotela «Union», opevanog u pesmama Jure Stublića.Tako je to zamišljeno, samo da se izadaptira. Kinoteka je kultno mesto, kao i «Union». Što je hotel «Čelzi» za Njujork i svetski rokenrol, to je «Union» za Beograd i domaći. Kinoteka je, inače, već adaptirana. Sredinom osamdesetih, čekali smo na otvaranje, mislim cele dve ili čak tri sezone. Da gledamo stari celuloid, išli smo u Dom kulture Studentski grad. Tamo je uvek bilo dobrih filmova, novih i starih. Sećam se prvih projekcija Džarmuša: ceo Beograd je bio tu, u onoj maloj sali. Nikom nije smetalo što je Novi Beograd tako daleko.
Kinoteka je i to što je neko uhapsio jednog odličnog pisca, računajući da će on, valjda, pobeći. Njegovi progonitelji nisu čitali njegove knjige. Da jesu, bilo bi im jasno da neće pobeći. Kao što je jasno da jaz između primitivizma i civilizovanosti onoliko veliki koliko je velik jednek što deli dve moguće Srbije. Onaj jendek što su ga zatrpali, tu nedavno, u Novom Sadu. I to je kinoteka.
Neizvesno buđenje
'San zimske noći' reditelja Gorana Paskaljevića
Povratak ratnika i robijaša, izbeglička porodica koja se smestila na tuđem ognjištu, devojčica koju je autizam 'odsekao' od majke i spoljnjeg sveta - to su motivske niti koje čine podlogu novog filma Gorana Paskaljevića 'San zimske noći' (god. proizvodnje 2004. trajanje: 95 min.). Priča je smeštena u prepoznatljive prostore naše svakidašnjice. U atmosferi očaja i beznađa junaci ovog filma, nejunačkom vremenu uprkos, pokušavaju da vaspostave zaboravljenu toplinu porodičnog doma, ali, kao što je tačno rekao pesnik, prošlost dugo traje. Sve ih vodi ka tragičnom ishodu.
Po scenariju koji je napisao sa Filipom Davidom, Paskaljević nudi prepoznatljive situacije i direktne metafore (dečiji autizam kao apsurdni odblesak zločinačke megalomanije autističnog vođe). Svedenim filmskim rukopisom, gotovo minimalističkim, ovde se gradi priča složenih značenja, kao poslednja odbrana ugrožene ljudskosti. Na sličnom zadatku je reditelj bio kad je davno načinio jednostavan i potresan film 'Zemaljski dani teku', ali ponovo se uveravamo da se golim emocijama ne mogu pobediti vučja vremena i moralna praznina novih društvenih pravila.
Preduzet je veliki rizik postavljanjem u središte dramaturškog zapleta autistične devojčice Jovane (Jovana Mitić), ali postignuti spoj životnog verizma i filmske fikcije kazuje da to nije bilo uzalud. Lazar Ristovski u ulozi povratnika načinio je jedno od svojih najviših ostvarenja, a u ulozi majke Jasna Žalica bila je dostojan partner i njoj pripadaju velike zasluge za bolnu i tragičku upečatljivost filma.
Još jednom je Paskaljević pokazao da od produkcijske skromnosti (druga reč za nemaštinu) ume da napravi vrlinu. Film nema nikakvih suvišnih ni spektakularnih epizoda. Radeći digitalnom video-kamerom direktor fotografije Milan Spasić dao je rapavu i hladnim bojama obremenjenu fakturu filmske slike_arhiva, dok je kompozitor Zoran Simjanović nalazio muzičku podlogu koja snažno korespondira sa plemenitim emocijama (uz kontrapunktno vedru tačku ženskog orkestra harmonikašica iz nekog banatskog sela). Težak i čemeran film sa kojeg su mnogi izašli uplakani.
