Izvor: Politika, 18.Avg.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve greške u svetim knjigama
Prevodi Novog zaveta iz pera Dimitrija Stefanovića i Emilijana Čarnića su kabinetski, umnogome bukvalni, bez Vukove jezičke razdraganosti i lepote, kaže protođakon Radomir Rakić
Naučnici na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, koji više od pola veka rade na jednom od najambicioznijih projekata proučavanja evolucije biblijskog teksta, došli su do zaključka da sveti tekstovi koje su ljudi poštovali u prošlosti nisu isti kao oni koji se danas proučavaju. Naime, radom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na kritičkom izdanju Biblije otkrili su da su razlike današnje verzije u odnosu na prošlu posledica slovnih grešaka, grešaka u prevodu, ali i u prepisu. Neka nepodudaranja su veća, pa je, kako se navodi, Knjiga Jeremijina za sedminu duža na grčkom jeziku od one koja postoji u 2.000 godina starim Spisima sa Mrtvog mora, a neki stihovi, uključujući i one o povratku vavilonskih vojnika u Hram, vremenom su, navodno, dodati.
Komentarišući ovu vest, autor „Biblijske enciklopedije”, protođakon i počasni doktor univerziteta u Istočnom Sarajevu Radomir Rakić, za naš list kaže da je to večito pitanje koje ljude zanima – da li je ova Biblija, koju danas držimo u rukama, ista kao ona prvobitno napisana.
– Pomenutim kritičkim izdanjem i upoređivanjem više prepisa, jevrejski naučnici sigurno će ustanoviti odličan biblijski tekst, ali to ne mora da znači da će on radikalno da odudara od zvaničnog jevrejskog teksta Starog zaveta. Hrišćani, međutim, time ništa neće izgubiti od svojih proročanstva, smatra Radomir Rakić i dodaje:
– Kad imate tekst iz petog i iz osmog veka, ne znači da je ovaj iz petog veka bolji i autentičniji. Možda su njega prepisivali sa lošeg predloška, a moguće je da je prepisivač iz osmog veka našao pouzdanije predloške.
Prema njegovim rečima, greške u Svetom pismu mogu se podeliti na slučajne i namerne. Slučajne greške, kaže, dolazile su zbog nepažnje prepisivača ili želje prepisivača da pojedina mesta uproste da bi, po njihovom uverenju, bila lakša za čitanje. Namerne greške i promene, pak, rađene su u najboljoj nameri kako bi tekst čitaocu bio što razumljiviji, smatra Rakić.
Kada je reč o hrišćanima, naš sagovornik napominje da u Minsteru, u Nemačkoj, oni imaju svoj institut koji se bavi proučavanjem evolucije tekstova i onim što bi bio najtačniji tekst Novog zaveta.
Rakić zato podseća da je jevrejska Biblija prevedena u Aleksandriji na grčki jezik, između 250. i 100. godine pre Hristovog rođenja, i po broju prevodilaca nazvana je Septuaginta, kod nas nazvana prevodom Sedamdesetorice. Sa tog prevoda, sveta braća Ćirilo i Metodije i njihovi nastavljači preveli su Sveto pismo na slovenski jezik. Njihov prevod, kaže naš sagovornik, u Pravoslavnoj crkvi stekao je toliki značaj da se smatra osveštanim, i zbog toga se koristi i na bogosluženju.
Znači, u Pravoslavnoj crkvi uvažava se linija: Septuaginta – slovenska Biblija – srpski prevod, a ne: jevrejska Biblija – srpski prevod, kaže Radomir Rakić. Svakako, kako dodaje, za naučnu upotrebu treba prevoditi sa izvornog starohebrejskog, pa aktuelni poduhvat u Jerusalimu, smatra, treba pozdraviti i ne mistifikovati. – Svaki prevod treba pozdraviti jer je dobar prevod, kažu stručnjaci, najbolje tumačenje.
Prema njegovim rečima, Đura Daničić je potom, 1868. godine, objavio celi prevod Starog zaveta na srpski jezik, i to sa latinskog (sa prevoda koji je sa hebrejskog u 16. veku sačinio izvesni Tremelius), ali je sva lična imena i sve toponime doneo prema Bibliji na slovenskom, da bi se što više naslonio na srpsku crkvenu tradiciju. Posle njega jedino se pravnik i leksikograf Lujo Bakotić odvažio da prevede Stari zavet, kao i Novi, sa latinskog, kaže naš sagovornik.
Bakotićev prevod, dodaje, veoma je veran svome latinskom predlošku, Jeronimovoj Vulgati. Inače, sva pesnička mesta u Bibliji (Psalmi, Pesma nad pesmama, Plač Jeremijin…) Bakotić je preveo u stihu, što je prvi slučaj u nas, kaže Rakić, ali dodaje da taj prevod, ipak, nije prihvaćen u Crkvi, odnosno nije autorizovan.
– Vuk je, da podsetim, 1847. godine, preveo Novi zavet sa crkvenoslovenskog, ispomažući se ruskim prevodom, a Novi zavet preveo je, 1934. godine, i Dimitrije Stefanović, profesor Bogoslovskog fakulteta, a potom i njegov naslednik na katedri Emilijan Čarnić, 1972. godine. Oba ova prevoda su sačinjena sa originalnog grčkog, i moglo bi se reći da su kabinetski, umnogome bukvalni, bez Vukove jezičke razdraganosti i lepote. Ti prevodi nisu autorizovani, ne samo iz razloga što su delo pojedinaca, nego i zbog izvesnih grešaka, objašnjava Rakić. Prema njegovim rečima, upravo je Srpska pravoslavna crkva, preko svoje Sinodalne komisije redigovala Vukov prevod i objavila ga kao samostalni prevod 1984. godine, kao prvi autorizovani prevod Novoga zaveta na srpski jezik. Na osnovu ovog prevoda pripremljeno je Četvorojevanđelje za bogoslužbenu upotrebu, kao i knjiga Apostola, dok Daničićev prevod nije odobren jer ga nije ni pregledala tadašnja komisija, kojoj je to bio zadatak. Daničićev prevod, međutim, izvanredan je sa filološkog gledišta, i do daljeg je u upotrebi, čuli smo od Rakića.
Naš sagovornik naglašava i da mi kritička izdanja Biblije nemamo, jer se ona rade samo na originalnim jezicima, grčkom i starojevrejskom, i dodaje da, po predlogu Biblijskog društva, profesor Dragan Milin trenutno prevodi Stari zavet sa starojevrejskog, a vladika Atanasije Jevtić prevodi Stari zavet sa starojevrejskog i sa grčkog. Jevtić je, kako dodaje, već objavio prevod Psaltira, i delove Starog zaveta, namenjenih za bogoslužbenu upotrebu.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 19.08.2011.
