Izvor: Blic, 23.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve boje života
Sve boje života
'Gordost i predrasude' reditelja Džoa Rajta
Kad posle tolikih ekranizacija (za mali i veliki ekran) najpoznatijeg romana engleske književnice Džejn Ostin (l775-1817) odgledate 'Gordost i predrasude' (god. proizvodnje: 2005. trajanje: 123 min), obhrvaće vas pomisao na ovu spisateljicu koja je ceo život provela u zabitoj selendri i, samouka, napisala nekoliko najboljih romana celokupne engleske književnosti. Kakvo bogatstvo sagledavanja ljudske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prirode, kakvo pronicljivo razumevanje, uz mnogo blagorodne ironije naravno, odnosa u društvu gde se sve prokleto deli na bogate i siromahe, plemiće sa manirima i obični plebs koji sem čiste duše i ponosa malo šta ima u životu!
Velikog čuda nema u ovom filmu, već samo inteligentne adaptacije (rad Debore Mogah) i pažljivog rediteljskog rada Džoa Rajta koji je savladao visoku školu Bi-Bi-Sijeve dramaturgije uvek okrenutoj promišljenoj rekonstrukciji epohe (kraj osamnaestog veka) i izvrsnom odabiru glumaca. Roman Džejn Osten govori o jadima seoske porodice Benet, sa pet ćerki za udaju a prosaca niotkuda. I odjednom se pojavljuje nekoliko naočitih momaka u susedstvu, ali iz bogatijeg društvenog sloja. I eto izvrsne komedije naravi i osnove za melodramu u kojoj će (što da krijemo) čistota osećanja i pravo na ljubav (nekad je to zvučalo subverzivno) pobediti sve ostalo.
Lepotu ovog filma donosi niz raskošnih psiholoških portreta koji skladno i sa izvanrednom glumačkom ironijom vajaju prva imena savremenog filma. Mlada Kira Najtli, u ulozi očeve miljenice Elizabet, igra s takvim magnetizmom i senzibilnošću da nije slučajno već bila u trci za Oskara. Oca porodice, gospodina Beneta, s mnogo duha i dara za životnu ravnotežu otelovljuje Donald Saderlend, dok gospođu Benet, patetično opsednutu da će starost dočekati u sirotinji sa gomilom usedelica, antologijski gradi Oskarovka Brenda Bletin. Između dva gledanja filma ponovo sam čitao roman. Imalo se čemu vratiti, u oba smera.
Pozadina
Pre nekog vremena susednu je državu, a s njom i ostatak Balkana, potresao jedan kućni video distribuisan internetom. U ljubavnom činu našao se jedan preljubnik i jedna estradna osoba, i to je, kako već biva sa skandalima, zorno ocrtalo razne aspekte tamošnjeg društva.
U našoj dolini plača, čak i nama posve nezainteresovanima za telesne komponente estradnih ličnosti, internet-skandal predstavlja otkriće da neka navodno glamurozna osoba, frontalno izdašno fasadirana veštačkim materijalima, štedi novac na radovima koji se 'ne vide'. Možda je posredi osveta nekog frustriranog operatera kompjuterskih programa za ulepšavanje? No, i tu tom slučaju vredi ona ovde rado zlorabljena poslovica: ko se mača laća, od mača će i poginuti.
Kod komšija bejaše po sredi kreativni čin: neko je ljubavnu igru – po definiciji stvaralačku akciju – filmovao, nameštao kadar, birao ambijent, svetlo i rekvizitu. Kod nas, reč je o potrebi za običnim voajerisanjem. Ali, to nije predmet ovog teksta. Ovde je zanimljiv izvestan princip po kojem ono što se ne vidi – nije važno.
I više od toga: kao što naši ministri i ostali politički 'čimbenici' stegnu vratove kravatama, a iz grla im kuljaju prostakluci, tako je i ta umorna, ocvala estradna stražnjica očekivano naličje kolagenske ekstaze. U susretu sa ogledalom, naime, pozadina se ne vidi. A što se ne vidi – to ne postoji. Rat, zločin i korupcija, recimo.
U susedstvu je amaterski pornić otvorio izvesna pitanja. Kod nas, celulit na stražnjici podseća samo na jednu stvar: običan domaći primitivizam. I tako ta izbrazdana pozadina nehotično postaje ikonička slika današnje Srbije koja se sa svojim objektivnim problemima ne suočava, nego ih sklanja pod veštačku svilu vlastitih iluzija.
A zna se šta je pozadi, bez obzira kud se deneš. I odkud viri praziluk.
