Izvor: Politika, 24.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svakodnevna mimikrija
Umetnost je gomila velova koja traži saučesnika. Da nema tih slojeva ne bi se ni živela ta tajna, kaže slikarka Milica Mićić
Tridesetak radova predstavljeno je na izložbi „Odeća za svaki dan” slikarke Milice Mićić, koja u Prodajnoj galeriji „Beograd” do 26. maja pruža posetiocima vizuelnu studiju svakodnevice kroz kadrove nagog ili poluodevenog tela i komada odeće. Kao student fascinirana pećinskim crtežima i životinjama, Milica Mićić bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je autor ciklusa za koji je 1993. i 1994. godine dobila nagradu za crtež „Vera i Petar Lubarda”. Potom se u protekloj deceniji autorka okrenula čoveku, tačnije onome što čovek nosi kao svoju drugu kožu i prikazuje svetu oko sebe. Zanimljivo je i to da Milica Mićić kao likovni urednik „odeva” i knjige, i to filozofsku i psihološku literaturu u izdavačkoj kući „Fedon”. Zadovoljstvo je tim veće što je Mićićeva, osim završenog Fakulteta likovnih umetnosti bila i apsolvent na filozofiji.
O tom šta na izložbi može da se vidi, autorka kaže:
– Izloženi radovi su u kombinovanoj tehnici, tu su crtež, ulje na platnu, kolaž, materijali koji su korišćeni u tehnici enformela. Radovi su nastali u poslednje tri, četiri godine, a ovoj postavci su prethodili video rad i instalacija „Korisnik trenutno nije dostupan”, svojevremeno predstavljen u SKC-u. Moje slike su prirodni nastavak tog premišljanja na teme telo i odelo, na svakodnevicu, običan i neobičan dan. Tako je nastala ova zbirka, nakon par godina spontanog dnevnog beleženja odeće koja je bivala u mom vidokrugu. Napravljen je mali likovni dnevnik o odsustvu tela i o onome šta tkanina nudi kao motiv, a šta telo bez odela.
Da li su se u tom likovnom posmatranju svakodnevice nametali neki zaključci? Slikarka navodi da „svakodnevno odevanje promiče kao kreativni čin, osim u domenu mode ili kostima. Odeća za svaki dan je svakodnevni izbor čovekovog alter ega, odnosno kreacija onog lika ili dela ličnosti koje tog dana nosimo u javnosti, kao na pozorišnoj sceni. U tom smislu su sve slike svojevrsni portreti, a izostaje portret u klasičnom smislu; lica su prekrivena, a odeća ili njen izostanak su portret za taj dan. Reč je o svakodnevnoj maloj mimikriji.
Jedine osobe na slikama Milice Mićić gde se stvarno vidi lice jesu deca, samo zato što je dete u svom izboru najiskrenije, najmanje se skriva i najmanje je kostimirano.
– Odrasli ljudi se skrivaju, i to rade iz različitih razloga koji mogu da budu pozitivni. Erotski momenat, na primer, i zahteva određenu vrstu prikrivanja; potpuna ogoljenost prestaje da bude umetnost. Umetnost je dobrim delom gomila velova koja traži saučesnika. Da nema tih slojeva ne bi se ni živela ta tajna. Meni su dragi plemeniti razlozi za prikrivanje koji pozivaju na igru, razgovor i pristup iz nekog drugog ugla. Nas nema bez drugoga, bez poruke koju nam neko uzvraća, objašnjava Milica Mićić svoju inspiraciju i potom dodaje da sam rad menja autora i da sada, kada vidi nekog, više veruje ukupnom utisku a ne toliko odeći, mada je, kaže, odeća svakako naša druga koža.
B. Lijeskić
[objavljeno: 25/05/2008]
.jpg)
