Izvor: Politika, 13.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako od nas upoznao je zlo
EKSKLUZIVNO
Specijalno za "Politiku"
Ameli Notomb, jedna od najpoznatijih belgijskih književnica danas u svetu, upravo je za svoj najnoviji roman "Ni od Eve ni od Adama" ("Ni d`Eve ni d`Adam", što bi se otprilike moglo prevesti i kao "Od pamtiveka mi nepoznat") dobila nagradu Flora za 2007. godinu. Notomb, koja je 13. avgusta napunila 40 godina, rođena je u japanskom gradu Kobeu, kao kći diplomata. Piše na francuskom i živi u Parizu, i danas je jedan od najproduktivnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisaca u Francuskoj: prvu knjigu, "Higijena ubice" objavila je 1992. godine, i od tada gotovo da svake godine objavi po jedno delo. Na srpskom jeziku je kao svog ekskluzivnog pisca objavljuje beogradska "Paideja" (do sada su izašla dela "Ljubavna sabotaža", "Sumporna kiselina", "Biografija gladi", "Antihrista", "Leksikon ličnih imena", "Kozmetika neprijatelja", "Metafizika cevi" i "Higijena ubice"). Razgovor sa Ameli Notomb vođen je u Parizu, u izdavačkoj kući "Alben Mišel", koja je objavila i njenu najnoviju knjigu.
Objavljujete prilično ubrzanim ritmom?
Objavila sam 16 knjiga za 15 godina, a sada radim na svom sedamdeset trećem romanu, izračunajte sami koliko je neobjavljenih rukopisa. Nikada ih nisam smatrala rezervama, to su samo neobjavljeni rukopisi zato što na njih još nije došao red. Pisala sam od svoje sedamnaeste do dvadeset treće godine, a da nisam ni sanjala da ću biti objavljivana; pisala sam zbog ličnog istraživanja koje je bilo, i ostalo, moj pokretač. Objavljivanje je sekundarno, dolazi naknadno, ono je mnogo kasniji čin od pisanja, gotovo vrsta igre slučaja. Nastaviću da pišem mnogo jer je to upisano u meni, i ne mogu drugačije, a neću objavljivati više nego do sada.
Kakva je reakcija književne kritike u Francuskoj na Vaše delo?
Već je dobro i to što me je uopšte videla. U osnovi ne mogu da se žalim, jer je kritika bila prisutna od moje prve knjige, i dobro me je primila. Ali, činjenica da objavljujem svake godine, i da moj uspeh raste, nije učinila da mi kritika bude naklonjenija. Bilo je godina kada me je potpuno uništila. Sada, petnaest godina kasnije, razumem kako se taj proces odvija. Ima dobrih i loših godina. Književna kritika u Francuskoj je vrlo specifična. Postoji nekakav neprikosnoveni autoritet, zaista ne znam ko je to, ali on postoji i svi čekaju da se prvi izjasni i ostalima da ovaj ili onaj znak. A, pošto se jednom izjasnio, svi novinari, skoro svi do jednog, slože se sa njim. Ima vrlo, vrlo malo novinara koji se tome ne povinuju. Zato sam ja izgradila filozofski stav da mogu da budem otporna na preterane komplimente, a donekle indiferentna kada o meni govore na suviše uvredljiv način. U literarnom svetu pozitivna je činjenica da književna kritika postoji makar i da ne radi dobro svoj posao, jer bi, kada je ne bi bilo, značilo da važe samo tržišni zakoni što zvuči zastrašujuće.
Niko još nije uspeo da načini pastiš Vašeg stila...
Ako je tako, to me vrlo raduje! Znate li da je nedavno iz štampe izašla knjiga u kojoj se imitira veći broj bestselera francuske književnosti, među kojima sam i ja. Ono što je meni namenjeno nije posebno loše, niti je zlonamerno, samo jednostavno, to nisam ja. Kad bi se pojavio neki dobar pastišer, verujem da bi bilo načina da me imitira. Sada ću ponovo biti neskromna: Prustu, koji je bio najveći pastišer svih vremena, lako bi pošlo za rukom, ali na nesreću, to ne možemo doznati.
U Americi Vas ozbiljno izučavaju?
Prošle godine sam bila pozvana u Ameriku, na Berkli. Naravno, nisam mogla da prisustvujem časovima svih tih profesora koji su moje romane uvrstili u svoje programe, ali su oni organizovali susret u ogromnom amfiteatru sa svim svojim studentima. Mogla sam da primetim da se teme odnose na gotovo sve moje knjige, i da je njihovo proučavanje briljantno. U Evropi, uspeh ima lošu stranu - da izaziva veliku podozrivost, tako da mene ni u Belgiji, odakle sam, niti u Francuskoj nisu dočekali raširenih ruku na univerzitetima. Uprkos tome, 13. novembra na Sorboni, obimni doktorat, rezultat svog sedmogodišnjeg rada na mom delu, braniće moj zvanični biograf, Lorelin Amanje.
U svet užasnog nasilja ulazite neverovatnom lakoćom?
Jedno od najvažnijih pitanja koja književnost treba da obrađuje je problem zla. U svakodnevnom životu ga je svako od nas upoznao. I ja sam se sa njim srela. Imamo tendenciju da na zlo reagujemo uvek na isti način: to nismo mi, zlo je u drugima. Književnost treba da ima snagu da preuzme odgovornost i da sagleda zlo iznutra, u ličnostima koje čine zlo. U Sumpornoj kiselini smo u središtu tog problema. Pravo pitanje je od kojeg časa užas postaje nepodnošljiv. Nepodnošljiv je od samog početka. Istorija je pokazala da ne treba doći do koncentracionih logora da bi se kazalo da je užas nepodnošljiv, on počinje već od deportacije. Sumporna kiselina je knjiga koja je meni donela najgore uvrede u životu. Ali šta se tu može prebaciti jednom piscu? To što knjiga nagoni da urlamo nije znak da sam ja bestidna, bestidna je stvarnost, ono što je svuda oko nas.
Zbog čega se mladi čitaoci toliko identifikuju sa Vašim junacima?
To je i meni neobjašnjivo. Ne znam kako je do takvog uspeha kod mladih čitalaca uopšte došlo, pre svega ne znam kako sam ja postigla toliki uspeh. Moje knjige su prividno lake, kratke su, to je možda onaj aspekt koji mladima odgovara. Gledajući unazad, mislim da se mladi mogu lako identifikovati sa mojim likovima koji su im slični po tome što su najčešće neprilagođeni, ljudi u krizi, marginalci, svi koji se osećaju loše u svojoj koži.
Ipak, Vaše autobiografske knjige vezane za Japan su one o kojima se najviše govori, i koje dostižu vrtoglave tiraže.
Činjenica je da su moje knjige koje su zabeležile najveći uspeh autobiografske, i dešavaju se u Japanu. Ja nikada ne kažem sebi kako bi bilo dobro da napišem neku knjigu iz svog života. Za mene je uvek veliko ushićenje da se iznova sretnem sa pisanjem, zato uvek koristim izraz da sam trudna od svojih knjiga.
Nit koja vodi naraciju u Vašem delu uglavnom počiva na nesporazumima na nivou jezika, kultura i osećanja...
Sve vrste nesporazuma su me uvek fascinirale, bilo da su jezičke ili neke druge prirode. Ja verujem u sudbinu. Mislim da nam danas ona ne izgleda kao niz proročanstava kao što se činilo ljudima u antičkom dobu. Naša sudbina se manifestuje kroz nasporazume. To je u mojim knjigama uvek očigledno, posebno u onima u kojima se bavim svojim životom: nesporazum ima nepopravljive posledice, on odlučuje umesto nas.
Stranice koje su posvećene usponu na vrh Fudžijame su od najuzbudljivijih epizoda u Vašem najnovijem romanu. Da li u potpunosti odgovaraju stvarnosti?
O da, savršeno! Kada su moje knjige autobiografske, one su to sto odsto. Ništa nije izmišljeno. Postoji samo stilsko odstojanje koje želim da smanjim, jer mi nije cilj da se bavim stilom nego da što tačnije izrazim osećanja koja su me ispunjavala u datom trenutku. Najteže je bilo rekonstruisati emocije koje su me preplavile kada sam se uspinjala do vrha, na 3765 metara, te lepe mitske planine, simboličkog značaja.
U ovoj novoj knjizi, naratorka ima i verenika u Japanu. Za njeno osećanje ne postoji odgovarajuća reč u modernom francuskom, u japanskom je poznata kao koj...
Da, govorim o veoma lepom, otmenom osećanju, ali onom koje isključuje bilo kakvu strast. Ono predstavlja zadovoljstvo da se sa nekim podeli sve ono što čini uživanje, prijatnost u životu, ne odnosi se samo na seks. Odgovara izrazu u francuskoj književnosti osamnaestog veka naći nekoga po svom ukusu. Ima parova koji čitav život provedu tako, možda su to parovi koji traju. Po meni, u ljubavi dramatično nedostaje humora.
Da li ste ikada imali prilike da čujete za nekoga od pisaca srpske književnosti?
Poznato mi je samo ime Danila Kiša. Jedini srpski pisac kojega lično poznajem i koji se time diči jeste Patrik Beson.
Šta biste želeli da kažete svojim čitaocima i Srbiji?
Želim da im kažem: ko ste vi?
[objavljeno: ]
