Izvor: Politika, 19.Jul.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaka uloga ima svoje „koske“
Sopran Jasmina Trumbetaš Petrović za ulogu Toske dobila je nagradu Udruženja muzičkih umetnika Srbije
Jasmini Trumbetaš Petrović, prvakinji beogradske opere pred kraj ove sezone uručena je nagrada Udruženja muzičkih umetnika Srbije (UMUS) za 2014. godinu (u kategoriji najbolji koncert u sezoni). Umetnica je ovo strukovno priznanje dobila za maestralno pevačko i glumačko tumačenje Toske u 2014. godini u istoimenoj Pučinijevoj operi, kojim je obeležila svojevremeno dve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << decenije umetničkog rada. Muzički put sopranistkinje Jasmine Trumbetaš nije bio uobičajen. Iako je vredno učila i dobijala nagrade, pratilo ju je mišljenje da je „mali glas“, ali njoj strpljenja i istrajnosti nije nedostajalo. U međuvremenu je postala profesor ruskog jezika, a radeći s pedagozima Predragom Androvićem i Radmilom Bakočević prerasla je u „veliki glas“. Za dve decenije rada zabeležila je uspešno otpevane role sopranskog faha poput Aide, Leonore u „Moći sudbine“, Amelije u „Balu pod maskama“, Elizabete u „Don Karlosu“. Razgovor počinjemo od aktuelne nagrade Umusa.
– „Toska“ je san svakog soprana. Iako je istoimena opera bila planirana za kraj 2013. godine, univerzum je nekako učinio da svoj jubilej s ovom rolom proslavim baš 2014. godine koja je bila i godina Pučinija kao i 114. godina od prve predstave „Toske“. Bio je to veliki izazov, doživela sam višeminutne ovacije i odlične kritike, a moja „Toska“ je proglašena događajem sezone. Dugo se pričalo o njoj i evo usledila je i nagrada UMUS-a čiji je pokrovitelj Ministarstvo kulture Srbije. Ovo prestižno priznanje je velika čast i potvrda da sam se kvalitetom nametnula javnosti i da su to primetile moje kolege. To je i velika odgovornost da ostanem na visokom nivou i ne dozvolim da se u moje umetničko razmišljanje uvuče osrednjost, politika ili nešto treće.
S obzirom da „Toska“ krije mnoge zamke za pevača pitamo Jasminu Trumbetaš kako se s njima izborila.
– Svaka uloga ima svoje „koske“, kako mi pevači kažemo, pa tako za soprana „Aida“ ima svoj teški treći čin, Leonora u „Trubaduru“ četvrti, a „Toska“ svoj drugi čin. Kako je „Toska“ opera – drama, u tom drugom činu je zamka čuveni duet sa Skarpijom, gde se prepliću burne emocije sa veoma teškim vokalnim deonicama koje se moraju pevati racionalno uz kontrolu emocija. Za to je potrebno iskustvo i dobra vokalna tehnika. Zapravo, osećala sam se moćno u saznanju da znam šta u kom trenutku treba da radim i kako da postignem ono vrhunsko. Najteže je posle drame sa Skarpijom ostati miran, i tiho, nebeski otpevati čuvenu ariju „V’issi d’arte“.
Saznajemo da naša sagovornica uskoro odlazi u Izrael, ali i da je u ovom periodu dosta gostovala van zemlje.
– Već nekoliko sezona odlazim u Izrael, a ove godine u Jerusalimu se dešava prvi Internacionalni majstorski kurs i takmičenje za mlade pevače. Kurs će držati eminentni umetnici iz Njujorka, Milana, Firence, Tel Aviva, a iz Srbije pozvani smo da uzmemo učešće koleginica Jelena Vlahović i ja. Radićemo s mladim pevačima, dodelićemo nagrade, imaćemo zajednički koncert i na kraju izvesti i jednu celu predstavu. Protekla godina prošla mi je u putovanjima, gostovala sam u Rumuniji s Aidom, tačnije u Krajovi i u Brašovu.
Jasmina Trumbetaš ističe da se kao i drugi umetnici u potrazi za novim angažmanima i izazovima nedavno našla na jednom konkursu „Omega-muzika“ u Firenci gde je bila izabrana među deset najboljih pevača od ukupno 80 umetnika. Članovi žirija bili su eminentni umetnici.
Pitamo da li je teško bilo savladati sumnje s početka karijere, da možda neće moći da peva velike role. Jasmina Trumbetaš nepokolebljivo odgovara:
– Po prirodi se ne inatim, nego mirno i tiho pustim da vreme pokaže svoje. Na tome mogu da zahvalim vaspitanju. Iako mi je to često odmoglo, sad vidim da je vredelo jer sam sačuvala svoje dostojanstvo i svakom mogu iskreno da pogledam u oči, a da me ne grize savest. I kroz umetnost me je vodila isključivo iskrenost. Osećala sam da imam to nešto što je potrebno da se postane vrhunski pevač. Srećna sam što me je upravo muzika obuzela, ne bih mogla da zamislim život bez nje.
Iako se često čuju kritike na račun domaće operske scene, naša sagovornica ipak ističe da beogradska opera ima sadržajan repertoar u odnosu na pozorišne kuće u regionu:
– Bez obzira što je u našoj operi nesređena situacija, mi smo ipak jedina kuća u regionu i bivšoj Jugoslaviji koja ima raznovrstan repertoar i koja svih devet meseci u sezoni radi punom parom. Zadržali smo gvozdeni repertoar, imamo opere „Nabuko“, „Trubadur“ , „Atila“ , „Bal pod maskama“, „Karmen“, „Madam Baterflaj“, „Tosku“, „Travijatu“, „Ljubavni napitak“, „Seviljskog berberina“. Imamo dve premijere godišnje kao i obnove. Međutim, pitanje je na kom je to nivou i šta se desilo kad više ne postoji radni elan i disciplina. Imamo dobar orkestar koji pokriva i operu i balet i sve predispozicije da budemo među najboljim operskim kućama. Da bi do toga došli potrebno je međusobno poštovanje u samoj kući, dobra organizacija i podela posla, uspostavljanje kriterijuma vrednosti, audicije za nove pevače i borba za opšti interes i ugled pozorišta koji mora biti iznad ličnog.
