Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sumrak porodičnih Bogova
Porodične i lične drame kao primeri ekonomskog hohštapleraja i urušavanja društva, ali i destrukcije i autodestrukcije individue nemoćne da se odupre sveopštem ništavilu i nemoralu – tema su predstava „Iz junačkog života građanstva”, „Heda Gabler” i „Gospoda Glembajevi” koje se izvode na beogradskim scenama
Danas više ni čuvena Tolstojeva rečenica ne zvuči prihvatljivo. Danas su sve srećne porodice srećne na svoj način, a svaka nesrećna nalikuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna drugoj! Šta se zapravo dogodilo s „osnovnom ćelijom društva”, da li se urušila sama od sebe ili su je zgromile (društvene) okolnosti? Drugo je uzrok prvom, a prvo je pospešilo drugo. I nije to tako samo kod nas, ali o nama je ovde i pre svega reč, o okopavanju i rekultivaciji našeg vrta.
Za kratko vreme, na repertoarima beogradskih pozorišta koji su i dalje podložni svakoj kritici, premijerno su izvedene predstave koje, paradoksalno ali sveukupno gledano, pokazuju izvesnu tematsku doslednost, tačnije (i što je još važnije) značenjsko/fenomenološku relevantnost za vreme i društvo u kojem živimo. Mislim na predstave „Iz junačkog života građanstva” (Jugoslovensko dramsko pozorište), „Gospoda Glembajevi” (Atelje 212) i „Heda Gabler” (Narodno pozorište u Beogradu).
Da li je moguće dovesti u bilo kakvu vezu Šternhajma, Ibzena i Krležu? Jeste, uprkos navedenim i nenavedenim razlikama, a s obzirom na tematska ishodišta i značenjska čvorišta, uticaje i preokupacije.
Mogao bih, na početku, da izvodim formalističke, spoljašnje, najmanje zajedničke imenitelje. Na tematskom, pa i na planu žanra, Krležu i Ibzena nije teško dovesti u vezu. U prilog daljih analogija mogao bih da navedem da je Krleža, na primer, govorio da je: „... snaga dramatske radnje ibzenovski konkretna, kvalitativna, a sastoji se od psihološke objektivacije pojedinih subjekata, koji na sceni doživljavaju sebe i svoju sudbinu... Ja sam se odlučio da napišem dijaloge po uzoru nordijske škole devedesetih godina....” (Podvukao S. S.)
Ako ostavimo po strani formalističke veze i analogije, šta je suštinski zajedničko ovim dramama (i predstavama koje se po njima igraju), a u vezi je s vremenom i društvom u kojem živimo? Na koje fenomene i pojave one ukazuju?
Sve tri predstave su bezmalo čisti primeri urušavanja pojedinca i porodice jednako kao i društva, odnosno morala, ali i primeri sumraka Bogova i ovog sveta lišenog božanske primisli i poretka u kojem su osnovne vrednosti društveni i porodični konformizam, ekonomska nadmoć i neutoljiva glad za otimanjem i sticanjem, po bilo koju cenu i bez skrupula. Ekonomsku moć, porodični i lični ugled članovi porodice Maske („Iz junačkog života građanstva”) kupuju, kao na pijaci, brakom i lažnim baronskim titulama. I Heda Gabler je pokušala brakom sebi da obezbedi društveni ugled, sigurnost, sreću i mir. Kuda ju je to odvelo – znamo.
"Jedan mali rat" za spas
Za razliku od Glembajevih koji su ogrezli u krvi (iako na porodičnim portretima u rukama ne drže noževe nego crkve, brodove ili lokomotive), kod Maskeovih se prvobitna akumulacija kapitala zasniva, kakve li ironije, na jednim običnim (pamučnim) ženskim gaćama. Međutim, i jedni i drugi nezajažljivo grabe ka vrhu društvene lestvice i ekonomske moći kao sredstvima koja ne obezbeđuju samo sigurnost i kapital nego, i pre svega, najdelotvorniji način potčinjavanja drugih. Imperija Glembajevih se na kraju uruši kao kula od karata, a Maskeovi nastoje da se izvuku iz ekonomske propasti prodajom oružja, za šta im je potreban „jedan mali rat”. Samo to, i ništa više! Iako je Šternhajmova trilogija više gorka komedija i groteska, ona jasno ukazuje na dramu jednog društva koje srlja u zlo i propast.
S druge strane, u „Hedi Gabler” i „Gospodi Glembajevima”, na primer, prepoznajemo, najpre, studiozne psihološke, lične, a potom i porodične drame. Dabome, u svekolikim porodičnim trvenjima, nerazumevanju i isključivosti, kao u kakvom arhetipskom ishodištu, ogleda se jedan mnogo širi, dublji, suštastveniji duhovni i društveni kontekst. U njima, kao pred ogledalom, vidimo lične, pojedinačne lomove i nedoumice, jednako kao i slom i urušavanje društva ogrezlog u zlo i nemoral, u lažne konvencije i etikecije, lišenog temeljnih principa ljudskosti, morala i etike, ljubavi za bližnje, poštovanja različitosti, individualnosti i samosvojnosti.
U središtu tih i takvih trvenja i lomova je pojedinac i njegovo nepristajanje, bunt i otpor svakoj vrsti licemerja i prosečnosti, moralnom, duhovnom ili finansijsko-materijalnom hohštapleraju, nepristajanje na takozvane društveno-prihvatljive norme i uzore, podjednako kao i na otrovno porodično nasleđe i etikecije. Utoliko su glavni protagonisti ovih drama, pre svega Leone Glembaj i Heda Gabler, od iste krvi i sličnog veltanšaunga, kako bi to rekli „novograđani” na nekom današnjem banketu u zamračenom salonu kod nekih novih Glembaja.
Njihovo nepristajanje na ustaljene porodične i društvene konvencije, njihov otpor sveopštoj, porodičnoj ili društvenoj hipokriziji i pritvorstvu, neminovno, kao i u svakoj klasičnoj tragediji, vodi u sunovrat.
Monstrumi u ljudskom telu
Nemoćni da se odupru sveopštem ništavilu, njih opredeljuju individualističke, malo je reći ekscentrične odluke i delanja, koje prouzrokuju dalje urušavanje i (auto)destrukciju, ali i „čin hrabrosti koji zrači lepotom”, kako bi to rekla Heda Gabler. Ako su nju ubile „konvencije i etikecija”, sunovrat Leona Glembaja treba potražiti, kao i kod Edipa, na primer, u nemogućoj misiji potrage za istinom i moralnom čistotom, ali i u onom najmračnijem, glembajevskom talogu u njemu.
Jedan kritičar je Hedu nazvao „monstrumom kakav se ne može naći u stvarnom životu” i „pobačajem” autorove imaginacije, a Ibzenov komad „dramom abnormalnosti”, čiji glavni likovi „nemaju ništa humano u sebi, osim ljudskog tela u koje su odeveni”. Ovo poslednje se može bez ostatka ustvrditi i za pojedine članove porodice Maske i Glembaj, kao i za sve ostale trabante okupljene oko njih, pa čak i za Leona! Jer, ne zaboravimo, on na kraju završava kao ubica, kao što je i Heda, pre nego što je sebi prosvirala metak kroz slepoočnicu, u smrt oterala Levborga.
Iako ovo razmišljanje svoje temelje i ishodište nalazi u pozorišnoj (čitaj) umetničkoj praksi koja može (i treba) biti makar lekovita spoznaja i (bar) otrežnjujuća pouka, parafraziraću na kraju mišljenje jednog političkog mislioca. On, otprilike, kaže da ozdravljenje društva nije moguće do kraja sprovesti samo kroz političke promene, rekonstrukcije ili smene vlada i ministara, već kroz ozdravljenje čitavog društva. Iznutra, naravno. Treba li reći da je temelj tome svest pojedinca koji iskazuje i pokazuje otpor, bunt, nepristajanje i gnušanje prema svakoj vrsti hohštapleraja moralnih, političkih ili ekonomskih giliptera, čak i po cenu da ga društvena „elita” proglasi neprilagođenim maloumnikom.
Slobodan Savić
objavljeno: 26.03.2011.
