Izvor: Blic, 26.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sumorni, umorni grad
Sumorni, umorni grad
'Artget' KCB-a
Za razliku od Timoti O’Salivena, koji, sredinom pretprošlog veka, u organizovanoj ekspediciji, fotografiše rudnik Komstok u Americi, Marija Janković samostalno boravi, dva meseca, u Boru, privučena jedinstvenim rudarskim toposom, poznatim po eksploataciji bakra. Najvećim u Evropi, a trećim po veličini u svetu.
Celine: Gradski pejzaži, Industrija, Radnici, Život u gradu, delovi su jedne iste 'priče', koja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << možda, najbolje može biti 'ispričana' upravo crno-belim fotografijama. Radnici su okosnica, ali se moralo krenuti i dalje, jer Bor je sa sfumatom koji potiče upravo od rudničkih postrojenja. Treba sagledati teren koji 'vajaju i slikaju' priroda i čovek, ispoštovati svakog rudara - tako blizu srži zemlje i smrti, svako lice nagriženo sumpornom kiselinom...
Senzibilitet Marije Janković prijemčiv je svim slojevima teme, u ovom slučaju industrijskoj arheologiji grada Bora, prirodnim i istorijskim pretpostavkama i artefaktima, ideološkim premisama, i sumornim konsekvencijama... Ova fotografska 'saga' o Boru provocira posmatraču čula, a preko njih utisak teskobe. Dokumentarni i likovni kvaliteti fotografija sustiču se na nivou animiranja svesti o jednom zapuštenom gradu, ekološkom hazardu. O doživljaju određenog mesta i vremena koje sažima istoriju toposa začetu mnogo pre nego što je češki inženjer Šišek otkrio borski rudnik, početkom 20. veka. O tranziciji sa akcentom na onome kako je bilo i kako jeste... O Boru, kao metafori celog društva, u kome i dalje, zbog izolovanosti i svakovrsnog zagađenja, istrajava dilema – otići ili ostati. Mnogima ni ona ne preostaje. Za početak, pomak znači i – primetiti, u suštini – ništa ne zaobići, ukazati na realnost, duhom, a tome oduvek teži - umetnost.
Podsećanje
(Borislav Radosavljević, Slavoluk, Gambit, 2005) Od početka je jasno da je ovaj roman nastao sa (ne baš književnom) svrhom da objasni srpska politička iskušenja u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Zato ni njegovi junaci, iako imaju imena i bogata sećanja, nisu ljudi (karakteri), već funkcije (cilja) pripovedanja. Prošavši ispod podvožnjaka, simbola minule mladosti, Vidoje i Ranko su zakoračili u čudesan, vanvremenski prostor (priče, 'istine'); dok se prvi glasno priseća datuma iz svoje karijere urednika regionalnih novina, u (ne)doba 'pometnje biblijskih razmera' posle Osme sednice, drugi se, ćutke, vraća studentskoj autostoperskoj avanturi duž jadranske obale, od Makarske do Kopra. Kao oličenja epoha o kojima pripovedaju, euforije 'bratstva i jedinstva' i otrežnjujućih devedesetih, junaci, ustvari, samo govore o tome kako je došlo do 'masovne histerije i neopisive budalaštine' rata protiv NATO-a; mladi Ranko, snebivljivi idealista koji se pretvara da gospodari svojom sudbinom, predstavlja 'osećanja' Srbije u jugoslovenskoj pustolovini, a Vidoje, koji kritikuje sve od Srpske Crkve do slovenačkog mentaliteta, trebalo bi da bude glas 'razuma', alter ego domaćeg javnog mnenja i njegovog 'suočavanja sa zločinima'. Zbog toga je i fantastični podvožnjak, prestavljen kao 'bedni, sirotinjski slavoluk', simbol srpske nacionalne istorije koju su, tokom prošlog, jugoslovenskog veka, pisale pirove i lažne pobede.
Umetnički potencijal Rankovih uspomena i kompozicija romana podređeni su (žrtvovani) politikantskim (bukvalnim, nepotkrepljenim) optužbama i komentarima koje zahtevaju čitaoca–istomišljenika. Eto još jednog podsećanja na ono čemu nije mesto u književnosti.
