Izvor: Blic, 21.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sumnjamo i u ljubav!
Sumnjamo i u ljubav!
Dan posle premijere 'Antigona u Njujorku' u produkciji 'Grada-teatra' protekao je, pre svega, u znaku uspeha. Jer, postalo je sasvim jasno da je komad, kao i povratak Bore Draškovića u teatar, događaj sezone. Sem lepih reči za reditelja, i publika i kritika, pa čak i kuloari hvalili su glumce, (V.Brajović, B. Brstina, B. Popović, M. Mihajlović, I. Klemenc) i ostali deo autorskog tima.
I pisac, Januš Glovacki, u jednom prigodnom razgovoru >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za javnost govorio je o vrsnim glumcima, odličnom reditelju, tačnom čitanju komada i nekim detaljima iz svoje biografije.
O studijama i Janu Kotu: Nisam hteo da idem u vojsku pa sam nameravao da studiram, ali nisam znao šta. Pokušao sam sa istorijom, zatim otišao u pozorišnu školu odakle su me isterali, a zatim otišao na polonistiku. Tamo sam sreo Jana Kota i zahvaljujući njemu upoznao svet Beketa i Joneska. Bio sam još na studijama kada je on otišao u Ameriku. Potom smo se sreli kada sasm već bio u Njujorku, na premijeri mojih komada. Bio sam presrećan kada mi je govorio da su dobri, jer on je jedan od poslednjih pravih kritičara u svetu.
O vremenu kada je bio kritičar: U Poljskoj sam počeo da pišem pozorišnu kritiku iz inata, zato što su me izbacili iz pozorišne škole. Kada sam o svima napisao rđavo izgubio sam interesovanje za to i više nisam išao u pozorište. Nakon nekoliko godina vratio sam se teatru jer pozorište nije toliko zanimalo vlast, pa se moglo malo slobodnije raditi. Film je bio pod jakom cenzurom. Napisao sam za Vajdu jedan scenario, priču o fudbalu koja je bila metafora Poljske, ali to je cenzurisano i film nije snimljen. Iskreno govoreći u Poljskoj sam se najviše bojao dobrih kritika u zvaničnoj štampi. Jer, samo je loša kritika bila garancija da će predstava biti puna.
O beskućnicima: U početku svog boravka u Njujorku živeo sam nadomak parka koji sam opisao u'Antigoni'. Video sam to kao neobično mesto i jedan krug ljudi koji su gubitnici, i koji sanjaju svoje neostvarene snove. Za mnoge ljude dolazak u Sjedinjene Države je bio toliko veliki napor da nakon toga više nisu imali snage ni za šta. A čak su se i oni grupisali po nacionalnom principu. Recimo Portorikanci se nisu voleli sa Ukrajincima. Pomislio sam kako je to jedna metaforična situacija. Moja drama nije verzija Sofoklove 'Antigone', već ironičan otklon od nje. Posmatranje sveta koji se pomerio i u kojem nema Sofoklovih vrednosti.
O budvanskoj premijeri: Reditelj je sjajno režirao komad. Uhvatio je osnovnu nit i meru između smešnog i tragičnog. Istini za volju, upravo je on jedan od razloga zašto sam došao ovamo, jer Drašković je u Poljskoj veoma poznat. Glumci su tačni i ubedljivi. Ambijent, takođe.
O našem vremenu: Parkova, poput tog opisanog u drami, ima svuda. U Poljskoj, recimo ima puno izgubljenih došljaka Rumuna, Kineza i drugih naroda. Naše vreme je vreme seobe i bekstva. Amerika je zemlja emigranata. Svakoga dana iz džambo-džetova izlaze gomile emigranata. Veći deo njih propadne. A ja sam uvek na strani gubitnika. Možda zato što sam se i sam strahovito bojao gubitništva kada sam došao u Ameriku. Stalno gledamo tragediju: Čečeniju, Jugoslaviju, Istočnu Afriku... Svet je poludeo! Svi smo verovali da je raspad SSSR kraj zla u svetu. Na žalost nije. Pre liči na početak. Svet je iskočio iz ležišta. Sumnjamo u Boga, u vlast, u ljubav... Dakle, ostaje nam još jedino da živimo po moralnom impulsu.
O Jugoslaviji: Situacija u Jugoslaviji je pakleno složena i ne baš uvek razumljiva za svet. T. NjeŽić
