Izvor: Politika, 12.Maj.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudija za ljudska lica
Oko 150 portreta, ulja na platnu Petra Omčikusa biće izloženo u Galeriji SANU u naredna dva meseca
„Petar Omčikus – portreti”, izložba jednog od naših najvećih živih slikara biće otvorena 15. maja u 19 časova u Galeriji SANU. Oko 150 ulja na platnu, nastalih od pedesetih godina do danas, kao svojevrsna retrospektiva Petra Omčikusa, u onome što je on najbolje radio, moći će da se pogleda u naredna dva meseca. I kako prestonički istoričari umetnosti već najavljuju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biće to vrhunski doživljaj u modernoj srpskoj istoriji slikarstva, jer ovo je prvi put da se umetnik predstavlja sa toliko portreta, i po broju i sa takvim domašajem. Omčikus je voleo da slika prijatelje, oni koji ga poznaju navode da nije mogao da slika čoveka koji mu se nije dopadao. Publika će tako moći da vidi portrete značajnih savremenika, poput Dobrice Ćosića ili muzičara (pijanistkinja Lidija Bizjak), sportista, ali i običnih ljudi, a tu su i autoportreti... Omčikusovu slikarsku samosvest nije zarobilo nikakvo iskušenjeizvan likovnosti i sopstvenog pogleda na svet,ostao je svoj i neponovljiv, ističe kritika.
– Većina portreta koje sam uradio od pedesetih godina prošlog veka pa do pre dva meseca, 150 slika biće izloženo u Galeriji SANU. Portret sam oduvek voleo, a danas kao da je zaboravljen, rekao bih da se retko ko bavi njime. Svaki čovek je zanimljiv, fasciniran sam ljudskim licem, čitam ga jer ono nosi mnogo toga. Dešava se da tokom rada otkrijem i neke neslućene stvari. Lice je slika duše, desi se da se nekad nešto što naslikate nekom ne dopadne, ljudi su sujetni, prepoznaju neke stvari za koje nisu znali da ih poseduju. Obično se svako preispituje, a ja sam tu poput sudije. Radio sam i autoportrete. Mnogo ljudi koje sam slikao nisu više sa nama i moje slike su uspomena na taj svet. Retrospektive su, takođe, preispitivanje mene samog – kaže Petar Omčikus, slikar koji iako već u devetoj deceniji života, radi nesmanjenim žarom i to na tri adrese, u Beogradu, Parizu i Vela Luci na Korčuli.
Portret Ive Andrića
Mnogo toga iz Petrove biografije je poznato, na primer to da je studirao u klasi Ivana Tabakovića, da je posle dve godine napustio studije i otišao u Zadar. I to sa kolegama Kosom Bokšan, koja mu je kasnije postala supruga, potom sa Batom Miahilovićem, Mićom Popovićem, Ljubinkom Jovanović, Verom Božičković, Miletom Andrejevićem i Borom Grujićem osnovao je tzv. „Zadarsku grupu”, kojoj se kasnije pridružio i Mihiz. Sa Kosom 1952. odlazi u Pariz i tu počinje njihova višedecenijska uspešna karijera. Omčikus je do danas održao 61 samostalnu i oko 170 kolektivnih izložbi. Ličnim sredstvima, od prodaje pariskog ateljea Bokšanove (1925–2009), kupio je u Beogradu prostor u koji su preneta sva Kosina i njegova dela, a tu je i sedište fondacije „Kosara Bokšan i Petar Omčikus”, na adresi Mihizova 11.
– Fondacija mi znači mnogo, to je krov nad glavom za Kosino i moje delo. Te fondacije su potrebne, jer ne očekujem da će se Francuska pobrinuti za moje slike. To moram sam da uradim, da dam Kosinim i mojim slikama krov nad glavom. A značilo mi je što se galerija nalazi u Mihizovoj, a u blizini je i ulica Miće Popovića, tako da su na neki način tu moji prijatelji.
U knjizi utisaka na jednoj od brojnih Petrovih izložbi jedan posetilac je napisao:
„Veliki si slikar i tako već 70 godina”.
Omčikus uz osmeh ovu rečenicu komentariše:
– Smešno je kad sretnem neke prijatelje koji me pitaju da li još uvek slikam. A šta drugo da radim? Ništa drugo i ne znam. U periodu od sedam decenija nikad nisam pomislio da sam mogao nečim drugim da se bavim. A kakvih je kriza bilo? Imao sam svakakve, pre svih materijalne krize. Otići kao mlad čovek u svet, u Pariz, to je nešto. Moj najveći uspeh u Parizu je taj što sam ostao živ. To je već veliki podvig. Slikanje je za mene danas isto kao i nekad, slikam jednu istu sliku...
U svim razgovorima sa Omčikusom nezaobilazna je i „Zadarska grupa”.
– Uskoro ćemo u Kosinoj i mojoj fondaciji na Dorćolu napraviti izložbu „Zadarske grupe”, a jedini koji su danas živi smo Ljubinka Jovanović i ja. Šta još nije rečeno o našoj grupi? Mi smo u mladosti uvek bili buntovnici i bili smo zajedno, a danas zameram mladom svetu što se malo druži.
O tome šta trenutno radi umetnik objašnjava da nije slikar sistema, već voli da slika sve.
– Vraćam se na neke stare teme iz Dalmacije, masline, more, ribe. A uskoro idem na Korčulu. Dok ste zdravi onda ste i zadovoljni. Inače, po prirodi sam ekspresionista, volim i te velike slikare kao što su Goja i Rembrant i niz francuskih romantičara i impresionista, to je moj svet.
------------------------------------------------------------------------
Nagrada „Politike” devetogodišnjem Petru
Manje je poznat podatak iz biografije Petra Omčikusa da je kao devetogodišnjak učestvovao na konkursu za dečji crtež lista „Politika” i osvojio prvo mesto, prvu put u životu na jednom konkursu. Da bi potom 55 godina kasnije 1990. dobio već kao ostvareni slikar tradicionalnu nagradu za slikarstvo lista „Politika” iz Fonda „Vladislav Ribnikar”.
B. Lijeskić
objavljeno: 13.05.2012.
