Izvor: Politika, 14.Okt.2009, 23:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvarnost i nada
Drama „Kod kuće – Kabul” Tonija Kušnera mi se dopala jer bez sentimentalnosti govori o ozbiljnim temama, kaže reditelj Željko Đukić koji posle dve decenije režira u Beogradu
Reditelj Željko Đukić, osnivač i direktor profesionalnog čikaškog pozorišta „Tuta” (Utopijsko pozorišno utočište), posle dvadeset godina ponovo radi u Beogradu. U Narodnom pozorištu već je započeo probe drame „Kod kuće – Kabul” američkog dramskog pisca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tonija Kušnera. Premijera je najavljena za 30. oktobar na sceni „Raša Plaović”.
Devedesetih godina prošlog veka Željko Đukić, kao asistent glume kod profesora Arse Jovanovića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa suprugom Natašom Vučurović-Đukić otišao je na poslediplomske studije u Ameriku. I tu i ostao. Pre desetak godina, u Vašingtonu je osnovao pozorište „Tuta” koje je originalnim idejama vrlo brzo uspelo da osvoji američku publiku, pa „Tutine” predstave godinama ulaze u najbolja čikaška ostvarenja.
Ideja da Željko Đukić radi u Beogradu „krčka” se već četiri-pet godina. Dolazio je više puta na razgovore sa raznim upravnicima koji su se u nacionalnom teatru menjali. Najzad, ovoga leta, utanačeno je koji će komad da radi. Izbor je pao na Kušnera i njegovu dramu „Kod kuće – Kabul”. Inače, uskoro se u Beogradskom dramskom pozorištu očekuje i premijera još jednog Kušnerovog komada, „Anđeli u Americi”.
– Činjenica da se dve predstave istog pisca u isto vreme rade u gradu najbolje govori da je u pitanju pravi pisac. Većina američkih dramatičara bavi se unutrašnjim problemima i svetovima. Kušner je jedan od retkih koga zanima ono što dolazi spolja. To me je i opredelilo za njega, uz činjenicu da taj komad ima jako zanimljivu formu – objašnjava Đukić.
Drama „Kod kuće – Kabul” sastoji se iz dva dela. Prvi je monolog (izvodi ga Dušanka Stojanović), a drugi deo Željko Đukić je nazvao horskom formom.
– Zaboravili smo na hor koji je bio suština pozorišnog izvođenja. Kušner nas ovim komadom vraća na taj period i ukazuje na kontradiktorni i paradoksalni način da monolog nije monolog nego višeglasje. Podseća nas i da u horu postoji nešto monolitno što smo izgubili, zaboravili. Način na koji Kušner postiže horsko jeste mešanje različitih jezika koji se ne prevode. Govori se francuski, engleski, nemački, ruski... Imate utisak da svi pričaju u isto vreme, da niko nikoga ne razume a, u suštini, prenosi se poznata emocija – priča naš sagovornik.
Željko Đukić bi voleo, kako kaže, da je u Beogradu radio nekog srpskog autora ali je, s obzirom na to da je uprava nacionalnog teatra želela da postavi američkog pisca, odlučio da to bude Toni Kušner, jedan od najnagrađivanijih autora u Americi. Kušner mu se dopao jer bez sentimentalnosti govori o ozbiljnim temama: ratu, nerazumevanju, kolonijalizmu, a nije pesimističan iako vidi užasno crnu sliku o svemu tome. U strahoti stvarnosti koju prepoznaje, Kušner uspeva da se bavi nadom, a Đukiću je posebno bio zanimljiv optimizam u ovom komadu.
– Komad „Kod kuće – Kabul” govori o izgnanstvu, ali ne na klasičan način. Ne izgnanstvom u fizičkom smislu, udaljenosti od sredine koja vas definiše i sa kojom se identifikujete, već o onom unutrašnjem izgnanstvu, distanci od bližnjeg, od jezika. O tome kako smo u stanju da budemo blizu, a zapravo veoma daleko. Kako smo nekada u stanju da i iz daljine uspevamo da ostvarimo komunikaciju koja nas raduje – naglašava reditelj.
Iz Čikaga dolazi i majstor, odnosno dizajner, svetla Kit Param sa kojim Željko Đukić u Americi sarađuje već deset godina. Tako će ovu jesen Željko Đukić provesti u Beogradu. Posle premijere komada „Kod kuće – Kabul” vraća se u Čikago gde ga čekaju obaveze u njegovom pozorištu.
– „Tuta” teatar se sprema za novu sezonu koju će posvetiti Brehtu, odnosno ranim Brehtovim komadima. Naime, zanima nas Brehtova težnja ka muzičkim formama, pa zato u novim predstavama imamo i kompozitora – kaže Đukić, a na pitanje u čemu je razlika između srpskog i američkog teatra, odgovara nam:
– Ovde je lepo što predstave putuju, što ljudi dolaze i odlaze u druge sredine, što igrate pred drugom publikom. To u Americi nije slučaj. Tamo nema festivala, predstave su zatvorene, i to dovodi do provincijalizma. Svaki grad ima neke svoje ukuse, tu je uvek ista publika, kritika, i to odaje negativan utisak. U Americi se pozorište svodi na zabavu. Repertoarski teatar koji mnogo utiče na proces rada tamo ne postoji. Ovde glumac za nedelju dana može da odigra tri do četiri različite uloge, dok to tamo nije slučaj. A mislim da je veliki luksuz da jedne večeri igrate jednu ulogu, a druge drugu.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 15/10/2009]
.jpg)
