Izvor: Politika, 07.Okt.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvaranje je razlog za život
Uznemirava me mogućnost izmeštanja iz mog višedecenijskog radnog prostora na Starom sajmištu, o čemu u poslednje vreme saznajem iz novina
Velika, retrospektivna izložba Olge Jevrić, pod nazivom „Materija duha”, otvorena je 26. septembra u kući Legata. Tri dana kasnije, jedna od najznačajnijih naših skulptorki proslavila je rođendan, a nekoliko dana potom, sa nama je razgovarala u njenom legatu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Postavka koja traje do 24. oktobra, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiji je autor Dejan Vučetić, evocira izuzetno dug stvaralački put. Od njene prve izložbe, daleke 1957. godine, koja je zbog inovacija u pogledu materijala i principa predstavljala više nego bitan događaj u umetnosti na ovim prostorima, pa do danas prošlo je čitavih 55 godina.
Na ovoj izložbi predstavljeni su radovi nastali između 1952. i 2001, kao i jedan raritet – skulptura pod nazivom „Nastanjena praznina”, stvorena u Njujorku, koja do sada nikada nije izlagana. Kako vam sa distance izgleda ono što ste tvorili decenijama?
Nemam kritičku distancu prema radovima iz tih ranijih perioda. Ostaje, međutim, žalost što nisam uspela da ih realizujem u zamišljenom formatu, kao prostorne događaje, sa unutrašnjim prostorom, kao mogućim prostorom sabiranja i meditacije.
Da li postoji rad, period ili grupa radova za koje ste intimno najviše vezani?
Ne znam da li bih mogla tako da ih izdvojim. No, kad malo bolje razmislim, postoje ipak radovi koje cenim više od ostalih. „Komplementarne forme”, „Artikulacija prostora”, „Raspeti oblici”, „Hijatus”. To su jaki, čelni, inicijalni radovi. Dela u kojima je do kraja ispunjen stvaralački razlog.
Materijali vaših skulptura, poznato je, čvrsti su, opori, donekle nedoterani, kako ste jednom sami izjavili. Da li su oni odraz vašeg doživljaja sveta ili odraz vaše umetničke ličnosti?
I jedno i drugo. Na izbor materijala uticali su brojni faktori. Uslovi života bili su takvi da je bilo bespredmetno da fantaziram o bronzi. Za to nisam imala novca. Materijal koji pre mene niko nije koristio sama sam izmislila, jer sve je neka vrsta empirije koja se podmeće. Mešala sam gvožđe u prahu, koje sam nabavljala preko prijatelja, sa cementom ili gipsom. Godinu dana eksperimentisala sam sa različitim razmerama tih supstanci. Zaključila sam na kraju da je ta moja smesa idealna za moje skulpture.
Ako se ne varam, s tim u vezi, postoji jedna anegdota?
Mnogi su se pitali kako ja tako krhka stvaram često u velikim dimenzijama. Nedostatak snage plaćala sam vremenom. Neko drugi radio bi na sličnom poslu tri dana, a ja po tri meseca. Doduše, uvek sam imala pomoć. Baš za prvu izložbu 1957. pomagao mi je jedan majstor, Mađar, zvao se Fekete. Voleo je ono što ja radim i zdušno se angažovao. Bližilo se vreme otvaranja, a skulpture još nisu bile završene. Noć pred otvaranje pitam ja njega šta ćemo da radimo, jer ja snage više nemam. On me je poslao kući, nije spavao, radio je celu noć. Međutim, kad sam ujutro došla shvatila sam da on jeste sve montirao, ali potpuno pogrešno. Sreća je bila u tome što se materijal još nije stegao, pa smo mogli delove ponovo da vadimo i postavljamo. Hvala bogu, stigli smo na vreme.
Kako kaže kritika „istorija skulpture u 20. veku jeste istorija prekida koji nose nove ideje i otkrića”. U te nove ideje spadalo je i vaše stvaralaštvo. Kako iz te perspektive posmatrate savremenu umetnost, mlade vajare, nove tendencije?
Imamo veoma obdarene mlade ljude koji inovativno koriste osvojene slobode. Dušan Petrović, dobitnik nagrade „Tabaković”, Mrđan Bajić, takođe dobitnik te nagrade, koji je uspeo da ugradi humor u skulptorski događaj, kao i elemente svakodnevice.
Bajića ste predložili i za dopisnog člana SANU?
Jesam, verujem da će biti i izabran. SANU je institucija koja mora da se podmlađuje. Stari smo. Potrebne su nam mlade snage da nas podrže.
Na postavci u kući Legata prikazane su i fotografije. Osim tog medija, interesuje vas i muzika, koju ste studirali.
Muzika, kao umetnost zvuka koji se prostire u prostor, bila mi je oslonac u traženju stvaralačkog principa u vajanju. Fotografija je, sa druge strane, samo pratilac u viđenju i doživljaju sveta, zabeležena radost u susretima sa oblicima života. I dan danas imam svoj aparat i fotografišem, usput.
Da li još uvek radite i skulpture?
Želja i namera postoje – kao zapravo jedini razlog za život, i pored slabije kondicije i dubokih godina. Nadam se samo da me neće izmestiti iz mog višedecenijskog radnog prostora na Starom sajmištu, o čemu u poslednje vreme, nažalost, čitam samo iz novina. Ta me mogućnost veoma uznemirava. Najviše zato što sa mnom niko o tome nije ni razgovarao. U svim tim idejama za Memorijalni centar holokausta uopšte se ne pominje da je na tom prostoru od 1952, kada je Moša Pijade dodelio ULUS-u prostorije za umetnička ateljea, stvarala plejada naših najboljih umetnika – Mića Popović, Vera Božičković, Lazar Vozarević, Matija Vuković, Koka Janković... Bio je to težak život, bilo nam je hladno, ponekad bez struje, ali je bilo živo, intenzivno. Jurili smo iz jednog ateljea u drugi da vidimo šta je ko uradio. To je istorija stvaralaštva na jednom mestu. Zastrašujuća je činjenica da će to biti sve možda srušeno. To ne sme da se desi. Mora da se nađe mesto i za muzej i za te aetljee, koji su u stvari spomenici.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 08.10.2012.
