Izvor: Blic, 19.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvar sreće Silje Puranen
Stvar sreće Silje Puranen
Kulturni centar Beograda
Globalizacija nas je vratila individualnom traganju za različitostima. Ma koliko se bavio opštim kulturnim mestima, umetnik se sve češće okreće sebi - polazi od sebe da bi svetu nešto saopštio. Komunikacija sa istim, potom, zavisi od toga je li dodirnuo neko od mesta koje nije samo njegovo, već globalno pitanje.
Silja Puranen je diplomirala na Univerzitetu grada Helsinkija na Katedri za estetiku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a pre toga na Kuopio institutu za umetnost i dizajn i postala dizajner tekstila. Godine 2003. osvojila treću nagradu na Četvrtoj međunarodnoj izložbi umetničkog tekstila u Kaunasu u Litvaniji, a 2000. WCC evropsku nagradu za savremeno zanatstvo. Njeni se radovi nalaze u Helsinkija, Pijemonteu i Muzonu.
Silja Puranen bavi odnosom pojedinca i preovlađujućih društvenih normi: kako ideali lepote mogu biti iskorišćeni za ispoljavanja moći, društvenog prihvatanja, ili odbacivanja. Jer, ideal lepote vremenom je postao mora, do njega žene stižu izgladnjivanjem, a njemu takvom teži se jer je 'preduslov za društveno uvažavanje'. (Ko ga ne dostigne nema samokontrolu - znači moralno je inferioran!) Generacije žena u zapadnom svetu zbog njega su potpuno izgubile prirodan odnos prema jelu.
U najnovijim radovoma 'Stvar sreće' Silja preispituje nastojanje medicinom opsednutog, tehnokratskog društva da kontroliše životni proces od trenutka začeća (ili i pre), pa sve do groba, postavljajući globalno pitanje: 'Zar život treba da bude supermarket u kome možete da odaberete ‘robu’ koja vam se dopada?'
A šta ako se desi nešto neočekivano?
Materijal na kome Silja radi je tkanina na kojoj je preneta fotografija. Tkanina upućuje na nešto što (iskonski) pripada ženi. Nalazi je na buvljacima ili u svojim škrinjama unoseći u nju tako ličnu priču.
Uviđaj
(Dragoslav Hadži Tančić, Mastilo nove učenosti, 'Filip Višnjić', 2006)
Pripovedač pokušava da promeri (utvrdi, opiše) savremeni svet pomoću (nedvosmislenih) aršina 'tradicionalnog pravnog poretka' ('Mastilo nove učenosti'); iza tog donkihotovski naivnog i velikog napora krije se nada da je vladavina razuma i pravde moguća ('Per capita'). Međutim, iako je potčinjen zakonom utvrđenim pravilima, u Hadži Tančićevom pripovedačkom svetu nema ni (smislene) zakonitosti ni (logičke) pravilnosti; njegovi junaci nisu (živi) ljudi, već objekti nad kojima se propisi sprovode bezlično, ne doprinoseći (očovečujućoj) pravednosti. Potpuno okrenut prošlosti, narator vrši 'sudske' uviđaje ('Smrt časnog Jezdimira', 'Kad ime ne može biti bezgrešno'), pokušavajući da utvrdi 'vinovnike' najrazličitijih životnih iskustava; iz te perspektive posmatran, svaki događaj, pa i rođenje, postaje zločin ('Greška, zašto uzdah') u kome čovek može da bude jedino krivac ili žrtva ('Casus fortuitus', 'Retrospektiva'). Pripovedač se, na 'čudnim putevima pravičnosti', gubi kao u lavirintu u kome ne postoji ni pouzdan svedok ni (prava) istina, a bizarno je jedini pravilo kako javnog, tako i privatnog života ('Sreća', 'Priča o rodama', 'Bezbrižnost'); rastrzan između pravdoljublja ('Iskupljivanje greha', 'Kopile, ali i o književnoj bratiji') i nihilizma ('Jedno izabrano trpljenje', 'Dok ispijamo čaj od šipuraka'), pripovedač je siguran još jedino u to da je (moralno) bezakonje najstrašnija pretnja i najdublji poraz ne samo društva, već i ljudskosti ('Arijadnina nit', 'Plodovi').
Zbog reči pomerenih iz (sintaksičkih, semantičkih) ležišta i pomešanih sa pravničkom terminologijom, bitno obeležje ove proze je verbalizam, ali i sentencioznost; njena tema je pre naratorova (lirska) opsesija, nego predmet filozofske spoznaje.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
