Izvor: Politika, 07.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strpljivi alhemičar
Za umetnički rad dobio je i nagradu "Politike" 1965. godine
Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) saopštila je da je juče preminuo njen redovni član, slikar Radomir Reljić.
Akademik Reljić rođen je 1938. godine u Skoplju. Osmogodišnju školu i gimnaziju učio je u Zrenjaninu, a diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu 1961. godine, u klasi profesora Zorana Petrovića.
U klasi profesora Zore Petrović i Mila Milunovića 1963. godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je završio i specijalni tečaj, a od 1972. godine, izborom za asistenta na Akademiji likovnih umetnosti, počela je njegova univerzitetska karijera koja je 1988. godine krunisana izborom za redovnog profesora za predmet slikarstvo i crtanje.
Iste godine izabran je za dopisnog člana SANU, a 1997. za redovnog člana.
Reljić je od 1961. godine imao šest samostalnih izložbi, a na poslednjoj, retrospektivnoj, 1996. godine, u Galeriji SANU bile su izložene njegove slike, akvareli, crteži, bakropisi.
Za umetnički rad dobio je više priznanja – nagradu "Politike" 1965. godine, iste godine nagradu na izložbi u Slovenj Gradecu, zatim prvu nagradu na Trećem trijenalu jugoslovenske umetnosti 1967, treću nagradu na izložbi u Lajbnicu iste godine, Veliku plaketu Univerziteta umetnosti 1988. i nagradu 18. memorijala Nadežde Petrović 1994. godine.
(Tanjug)
* * *
Radomir Reljić, sa nadimkom Džoni, bio je po svemu osobena ličnost. Suptilan, duhovit, ironičan na sve pojave oko sebe i u vezi sa sobom, jer ironija je, kako je govorio, "humor višeg reda, ona popravlja savest malograđaninu, tera ga da stekne savest".
Umetnost je za njega bila pribežište. Neki su ga nazivali najusamljenijom ličnošću savremenog srpskog slikarstva. Umesto palete, koristio je porcelanski tanjir, pa je govorio da on svoja platna ne slika, nego ih hrani iz tog tanjira. U svom ateljeu u potkrovlju Srpske akademije nauka i umetnosti stvarao je dela prepuna simbolike i metafora, koja su nastajala u okruženju porodičnih fotografija i raznoraznih neobičnih predmeta i starih stvari kojima je bio ispunjen njegov radni prostor. Svoju sklonost ka sakupljanju starih predmeta voleo je da objašnjava horoskopskim znakom raka u kome je rođen, a prisustvo porodičnih fotografija služilo mu je kao zaštita i psihološka potpora.
Na stvaranje raznolikog sveta ljudi, biljaka, skeleta, kentaura, letelica na Reljićevim platnima uticali su mirisi detinjstva, leta provođena u Velikom Bečkereku. U razgovorima Reljić je voleo da se seća detinjstva, kada su ga još u obdaništu deca prozvala "Hej Sloveni", jer je državna himna bila jedina pesma koju je znao da otpeva kako valja. Nadimak Džoni stekao je na Akademiji jer je još 1956. bio jedan od retkih u Beogradu koji su u to vreme nosili farmerke "levi štraus". U mladićkim danima oprobao se i na filmskom platnu. Aleksandar Saša Petrović angažovao ga je za ulogu Isusa u filmu "Majstor i Margarita". Hrista je u njemu otkrio i Pavle Vasić, moleći ga jednom prilikom da mu pozira za delo "Tajna večera". Iako se zakleo da se više nikada neće baviti glumom, jer "filmske ekipe su male putujuće ludnice", Radomir Reljić našao se i u Zafranovićevoj "Okupaciji u 26 slika" u ulozi ruskog sveštenika u sceni masakra u autobusu. Aleksa Čelebonović je jednom napisao da bi Reljić bio odličan pesnik da nije slikar.
Erotika je bitno obeležje Reljićevih platna. "Gola žena nije samo golotinja, već učesnik u u velikom lancu simbola. Osim toga, za mene žensko telo predstavlja svojevrstan znak životne radosti. Kad smo bez odeće, najbliži smo ljudskosti", govorio je Reljić.
Pesnik Ljubomir Simović je na otvaranju Reljićeve retrospektive u galeriji SANU (1996) rekao da su njegova dela istovremeno i karneval i pakao i da u njima naporedo stoje užas i radost, čedno i skaredno, sveto i groteskno i ona, najčešće, predstavljaju pravo carstvo dvosmislenosti.
U njegovom ateljeu uvek je svirala muzika. Na listi obožavanih bili su Mocart, Bah, Žorž Brasans, Bob Dilan, Leonard Koen, Van Morison, rani džez... I posmatračima svojih slika preporučivao je da paralelno slušaju Mocarta i Baha.
Radomir Reljić nazivao je sebe mirnodopskim slikarom i u strašnim godinama, koje su ovu zemlju zadesile u devetoj deceniji prošlog veka, nije ćutao. "Preneražen sam činjenicom da se probilo toliko divljaštva. Dok ostali napreduju u svakom pogledu, ovde vlada kult mržnje i smrti. Ne vidim opravdanje ni za koga. Nisam mogao da verujem da marginalci mogu da povedu svoja plemena – ljudi za koje nikada nisam čuo. To me podseća na film "Hitler iz našeg sokaka", izjavio je Reljić u jednom od svojih intervjua.
U svom radu Reljić se držao devize alhemičara što znači rad, strpljenje i nada. Radio je mnogo i dugo, a umetnost doživljavao kao svirep posao koji zahteva odricanje i askezu. Tako se ponašao do poslednjeg časa. Kada smo razgovarali povodom njegove poslednje izložbe "Čitateljke" u Biblioteci grada Beograda, rekao nam je da nastavlja dalje, svojim tokom, jer nema vremena za skokove.
M. Đorđević
[objavljeno: 07.11.2006.]
.jpg)
