Izvor: Blic, 15.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štrajk događaja
Štrajk događaja
Bodrijar je jednu svoju knjigu podnaslovio baš tako: štrajk događaja. U toj se knjizi razmatra poznata i popularna misao američkog istoričara Frensisa Fukojama o kraju istorije. I uopšte, 'apokaliptički ton', kako je svu tu buku oko kraja istorije, sveta, modernosti, progresa – i čega sve ne, nazvao odnedavno počivši filozof Žak Derida, uzeo je maha. Eshatologija, ta 'nauka o kraju' nikad nije bila tako popularna. No, ovde se ne radi o tako učenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvarima. Štrajk događaja, Bodrijarova ideja o tome kako se istorija ne događa zato što se sve već dogodilo, a još je o tome i snimljen poneki film, nikako se ne uklapa u srpsku svakodnevnicu. Ovde se još uvek upražnjava ona ista kultura štrajka-kao-događaja. Štrajkuju, recimo, kulturnjaci. Ispostavlja se da su to zaposleni radnici u kulturnim ustanovama. Nezaposleni ne štrajkuju. Nemaju vremena, moraju da rade. Na ulici su se, kažu, našli i ljudi iz Narodnog pozorišta. Onda su im malo povećali plate i oni su se vratili na posao.
Imam nekoliko hiljada konvertibilnih razloga da štrajkujem povodom Narodnog pozorišta. No, moj bi štrajk bio besmislen. Ja sam, naime, tamo radio, a sada štrajkuju oni koji su tamo zaposleni. To, u ovoj zemlji, još uvek nije isto. Između radnika i zaposlenog postoji ogromna razlika. Zaposleni ima svoja prava, pa i pravo na štrajk. Onaj koji radi nema nikakva prava. Čak ni na novac koji je zaradio radeći. U teatru, recimo, proizvode se predstave. Na ulici nije bilo nijednog reditelja, a nisam primetio ni glumce. Ili nisu bili dovoljno glasni, ili ja nisam dobro pazio, ili su išli da nešto rade. Pa nisu imali vremena za štrajk.
Tako je štrajk kulturnjaka bio zapravo štrajk događaja. Hoću reći da se ništa nije desilo, osim što se jedna nesrećna zemlja čupa iz ekonomskog kolapsa. Ali, to više nije tema ove rubrike.
