Izvor: Politika, 27.Jan.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od prolaznosti
Nisam se ni osvrnuo, prošlo je više od pola veka. Neću uspeti ni da se osvrnem, a neko će jednog dana čitati ovu priču
Drama može biti sve, samo ne sme biti dosadna, i bilo bi dobro da nije glupa, ako je ikako moguće.
Tekst drame je nalik partituri kompozicije za „pevače” koji će je izvoditi godinama i decenijama, ili će se predstava odigrati samo jedan i po put, kao što je Bata Stojković sa smehom pričao o drami u kojoj je igrao: Premijera je prošla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << očajno, svi smo videli da je katastrofa, ali se nismo nadali da će na prvoj reprizi posle prvog čina sala biti prazna. Đuza je izašao na scenu na početku drugog čina i umesto rečenice iz komada uzviknuo za sebe: Šta je ovo, ljudi moji!? Šta je ovo pobogu !?... I opsovao je, onako, sočno. Kad smo i mi izašli na scenu, videli smo – nigde nikoga. Nije bilo ni jednog jedinog gledaoca... I razvodnice su se od stida posakrivale. Stajali smo na sceni i gledali praznu salu sve dok se neko nije našalio: Ovo je, izgleda, kraj ove predstave.
Tako je pričao Bata, brišući suze od smeha, o predstavi s jednim i po izvođenjem. O toj predstavi pričao je kao o opomeni šta se može desiti ako je drama toliko loša da joj nema spasa ni posle nekoliko meseci proba. Moglo bi se reći – neuništivo loša.
***
Od najranijeg detinjstva imam strah od prolaznosti.
Kao dete pamtio sam pojedine događaje, ljude, priče, slike, scene iz kuće, dvorišta, ulice, grada, sve u strahu da će lepi i ne baš često srećni dani proći kao da ih nije ni bilo... I tako, u tom osećanju prolaznosti, u nestajanju, „dohvatio sam se” pisanja kao poziva u pomoć.
Pisanje je pokušaj da se čovek leči i izleči od nepreležanih strahova, trauma, lomova, bolova i pitanja na koja nikada nije dobio pametan odgovor, panična želja za zaustavljanjem vremena koje prolazi brzinom putovanja među zvezdama – brzinom svetlosti.
Prolaznost je gora od smrti. Smrt dođe i prođe, a prolaznost ostaje da vas muči i prati i kada vas nema.
***
ODMAH SE VRAĆAM – tako je pisalo na listovima papira i komadima kartona zalepljenim na vratima prodavnica kolonijalne robe, dućanima i radionicama za izradu ili popravku odeće i obuće.
Gazda bi otišao do suda, opštine, kafane, komšinice u susednom dvorištu ili do apoteke po lek koji mu neće pomoći jednog dana. I obaveštenje će, ako se ne vrati, neko vreme i dalje stajati, mada svi znaju da je vlasnik povećih slova otišao na „duži put“ i da od obećanja nema ništa. Ali, red je da se pričeka bar četrdeset dana.
To je tako bilo sredinom pedesetih godina dvadesetog veka po prodavnicama, radionicama i dućanima s mirisima cimeta, vanile, limuna, plavog kamena, lepka, gvožđa, boje, tekstila... Sve je mirisalo na svet koji će, verovali ste, trajati večno, zauvek, i naravno, zajedno s vama.
Nisam se ni osvrnuo, prošlo je više od pola veka. Neću uspeti ni da se osvrnem, a neko će jednog dana čitati ovu priču. Proći će stotinu godina od ovog dana – brzinom kojom je prošlo trideset i šest hiljada godina od one noći kad je „izvedena prva predstava“ – drama o stradanju (ili ubistvu) dva mlada lovca u blizini zaleđenog jezera.
A sve to, vremenski gledano, nije ništa u odnosu na otkrića svetski poznatih naučnika – antropologa – koji su dokazali da je ljudski osmeh jedan od bitnijih razloga za pisanje mojih pet knjiga drama, nastao u samoodbrani pokazivanjem zuba neprijatelju, što se pretvorilo u snishodljivu grimasu pokoravanja nečijoj volji, da bi taj izraz lica poprimio danas poznati smeh ha-ha-ha! koji je – kako tvrde naučnici – odjekivao savanama Afrike u vreme naših prapredaka hominida – pre dva ili tri miliona godina.
Milion godina manje-više.
A ja pričam o trideset i šest hiljada godina i plašim se da nisam pogrešio za koju hiljadu godina, kao da je to za suštinu priče bitno kad je reč o pomenutoj istorijskoj i ljudskoj prolaznosti.
Kroz prozor moje sobe – radionice za izradu pozorišnih priča – već vidim sebe kako čistim sneg do kapije i sećam se prijatelja iz srednje škole koji nam je rekao, dok smo se iz grada vraćali jedne ledene noći na minus 15: „Ko mi ovog leta kaže da sednem u hlad, ubiću ga!”
Mogao bih o pisanju, piscima, glumcima, pozorištu, predstavama... da napišem još hiljadu stranica, ali mi se čini da je ovo dovoljno kao prolog za ovih pet knjiga drama.
Ponoviću opet rečenicu koja je moje „precizno osećanje” svega urađenog u poslu zvanom pisanje:
U životu sam uradio više nego što sam očekivao i manje nego što sam mogao.
ODMAH SE VRAĆAM
(Kraj)
Dušan Kovačević
objavljeno: 28.01.2014.
