Izvor: Politika, 26.Jan.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od pogrešnog poteza
Naučio sam da se borim i izborim radom za život u gradu koji volim i koji će mi uvek biti pomalo stran...
Posle uspeha Maratonaca i Radovana na sceni „najavangardnijeg pozorišta Istoka”, nisam morao – bar što se materijalne egzistencije tiče – da odlazim u inostranstvo. Živeo sam od pisanja sa osećanjem da sam i u rođenoj zemlji stranac. Bila je to zemlja, dobra kao inspiracija za pisanje, i „nezgodna” za život iole mislećeg čoveka. Stariji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi se sećaju – Kad god smo prešli granicu „bratstva i jedinstva” imali smo osećaj da smo na slobodi; izašli bismo iz zatvora na nekoliko dana da kupimo neke sitnice i ispričamo se slobodno, bez straha da je čovek za susednim stolom Ilija Čvorović, lično, ili njegov brat blizanac, Đura.
Želeo sam da mi pisanje postane profesija, da otvorim radionicu za izradu pozorišnih priča, nalik na radionicu igračaka ili satova koji dobro rade i dobro se prodaju – kako to grubo i tačno zvuči! – i da od te prodaje obezbedim procenat – tantijeme koje će me izdržavati dok pišem novi komad, u proseku po jedan svake dve godine.
Naučio sam da radim i subotom i nedeljom, i praznicima, i danju i noću, i da se „odmaram” baveći se filmom i režijom, ali nikada sa željom da mi taj drugi posao postane važniji od sedenja za stolom i pisaćom mašinom.
Naučio sam da me niko ne može naučiti da pišem, da je pisanje način života, da se takav život podrazumeva; vi ste u „procesu rada” i u službi radionice dok šetate, putujete, čitate, razgovarate, slušate, gledate. Bez predaha skupljate „građevinski materijal” koji će vam jednog dana poslužiti za nešto, ili ćete ga odbaciti kao nepotrebnu građu jer nije za pravljenje vaše kuće.
Sve rečeno može se objasniti jednom rečju, željom da se radom zvanim pisanje doživi – KATARZA – nagrada za decenije ispisivanja reči, rečenica, didaskalija, monologa, dijaloga, s nadom da po završenom poslu poverujete da je vredelo sedeti i raditi, ne odustajati kad vam se činilo da je sve uzalud. Morate verovati da će vaš rad nekoga obradovati i da će neko kad bude izlazio iz pozorišta biti lepši nego kad je ulazio da gleda vašu predstavu. I još ako taj neko za priče iz vaše radionice pomisli ili kaže nekome pokraj sebe – Bože, kako je ovo bilo dobro!– vi ste napravili čudo, stvorili ste za trenutak „novog čoveka” koji je doživeo malo sreće u svetu sopstvene i planetarne depresije. On će vas, možda, pominjati u pričama i poželeće da se vrati u kuću u kojoj je doživeo – a da nije znao – katarzu.
Koliko puta sam poželeo i ponovio čuvenu repliku (malo je prilagođavajući sebi): Menjam kraljevstvo za priču. Naučio sam i da će mi diploma biti uspomena na godine seoba po beogradskim naseljima i kvartovima, po mnogim podstanarskim sobama i gazdama nalik na likove iz italijanskog filmskog neorealizma.
Naučio sam da se borim i izborim radom za život u gradu koji volim i koji će mi uvek biti pomalo stran... Kad jednom napustite rodni grad sve ulice sveta će vam biti iste i uvek ćete imati osećaj privremenog boravka i želje da se jednog dana vratite tamo gde vas nema i gde vas niko ne čeka.
***
Prozni pisci imaju sve vreme ovog sveta, a pozorište je „omeđeno i ograničeno vremenom i scenom – kutijom” kao najčešćim mestom izvođenja drame; nalik je ringu u koji ulaze ljudi, spremni da se bore do smrti za svoja ubeđenja.
Pozorišna predstava može biti dobra i bez jedne jedine izgovorene reči, može se igrati na poljani, na trgu, može je odigrati samo jedan čovek ili ansambl od stotinu glumaca, može biti adaptacija velikog romana pisca koji nikada nije želeo da piše drame – jer je znao da je to neki drugi svet – klaustrofobičan i s previše mraka oko ljudi koji govore kratke i preteće rečenice...
Malo je dobrih proznih pisaca koji su napisali i dobru dramu; gotovo da ih i nema, kao što dugoj istoriji dramske literature nedostaje veliko „žensko pero”. Drama je u procesu stvaranja „težak literarni rod”, nalik vajarstvu; ograničeni ste jednim „komadom materijala” od koga ćete izvajati jedan lik ili više likova dugotrajnim klesanjem, stalno strahujući da ćete pogrešnim potezom uništiti ono što ste zamislili da napravite. Mesecima, godinama, obilazite oko tog bloka mermera – priče – gledajući kako da ga savladate.
Dušan Kovačević
objavljeno: 27.01.2014.
