Izvor: B92, 29.Maj.2014, 20:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stojanović Glid: Da ih se potomci stide
Nakon četiri decenije, Brehtov komad „Majka Hrabrost i njena deca“ ponovo će se premijerno odigrati u Narodnom pozorištu 1. juna.
Prvakinja nacionalnog teatra Dušanka Stojanović Glid igra naslovnu ulogu i u razgovoru za Danas raščinjava sopstveno viđenje savremenog lihvarstva, lukavstva, obnevidelosti u grozničavom sakupljanju i prisvajanju materijalnog, u neupitnoj potrebi za imanjem... zbog čega je ovaj komad sada i ovde slika stvarnosti ogoljenije i brutalnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << depresivnije i dekadentnije od poslovično ozloglašenih rijalitija.
Danas: Iako se u Srbiji evo već čitavih nekoliko godina uzastopno ne vodi otvoreni rat, brehtovske taljige tandrču za nama na svakom koraku. Čime mešetare, čime su snabdeveni oni koji vuku srpski model ovih zloslutnih kolica?
Dušanka Stojanović Glid: Rat se uvek negde vodi i on je permanentni biznis u koji se ulazi zbog bogaćenja. Ta anticivilizacijska, destruktivna, antičovečna tekovina je nešto što nikada neće prestati... jer je profitabilan. Toga sam postala na sasvim drugačiji način svesna radeći Brehtov komad „Majka Hrabrost“, koji je ostavljen modernom savremenom i egzistencijalnom dobu zahuhtalog 20. veka da zauvek ima od 1939. jedan nulti komad kao testament svim evropskim zemljama i ostatku sveta da na 50 godina ispitaju svoju zrelost i humanizam i anarhizam i sposobnost jedne nacije testira da li hoće da ropće pod određenim okolnostima gde jasno vidi da oni koji vladaju bogate se, a oni koji rintaju za njih žive sve teže. To je bez sumnje najveći antiratni komad ikada napisan. Taljige vuče sirotinja, a kola su metafora za vitalitet, kretanje, materijalno, svojinu. Srpska kolica su još uvek dečja kolica sa bebom unutra, gurnuta niz pokretno stepenište tržnog centra dok roditelji kupuju telefon za dinar. Jer Potemkinova kolica su avangarda za bilo šta što ima veze sa ovim trenutkom u kom živim. A ako ćemo o modelu automobila, onda je to zastava 101 gurnuta u provaliju, surduknuta takođe u trenutku kad su se u ratu obogatili oni koje kao danas hoće da hapse. Ma važi, baš i to da vidimo! Pa nema mesta... moraju da puste ovu polunedužnu boraniju, dilere, sitne lopove i ostali ljudski šljam. Valjda je moralo sve da se razori, sve fabrike, rudnici, velike firme da bi se izmislili stečajni direktori i doveli novi investitori da obrću novac... to je nešto u čemu ja, da imam još jedan život, ne bih umela da igram. Ali zato umem da igram Brehta.
Ana Firling je živa žena i snalažljiva, ali kao da ju je ta snalažljivost i upornost koštala života rođene dece...
Ana Firling je pre svega jedna opasna, lukava, vitalna, manipulativna i nadasve slepa, obnevidela osoba zbog jednog nesalomivog karaktera u kome je svaki gubitak motiviše da relativizuje pobedu ili poraz. Pa kaže, pobeda ili poraz, zavisi odakle gledaš... poraz je često profitabilniji za one koji se mnogo ne ističu.
UVEK IMA DVE BUDALE
Čini li vam se u novije vreme da novinari umetnicima postavljaju mnogo političkih pitanja? Zašto?
Pa ima novinara i novinara i umetnika i umetnika, uvek se nađu dve dovoljno velike budale da pričaju o problemima. Ja to ne bih nazvala politikom već „realnijim od realnog“. Pre nekoliko dana, iako ne gledam TV, pa samim tim ne pratim ni svoju nepovezanu i idiotsku TV karijeru, koja mi je na žalost egzistencija jer pozorište je prva pomoć, meni ta prvačka plata traje sedam dana... uhvatim izvestan šou... i nemajući snage u ruci da promenim kanal od premora, zakucam se i obuzme me zavist, što nisam lagana, površna, i ja volim da plešem. A i umem. Zašto sam tako sebi zakomplikovala život?... A onda ujutro dok se spremam za svoju probu, srećna žurim da govorim sve te svetle, tužne, krupne, ljudske reči, misli, nedostatke, mane, promašaje i srljanja koji su mi mnogo bliži i draži, potresniji i imaju stvarne veze sa ljudima koji će to gledati.
Danas se ne kaže „ukrao je“, kaže se „eto, snašao se“ pa se ispostavi da ti „snalažljivi“ predvode povorku zbunjenih, uplašenih, umornih, bezvoljnih... Kada je i zašto to postalo u redu?
Mogu samo da primetim da oduvek i zauvek postoje nevidljivi doduše na smrt uplašeni dobitnici koji se i senke sopstvene plaše jer su stekli na nečastan način prikačivši se na arteriju i postali bajpas sistema. Tome je naravno prethodio nekakav raspad, rat, loše vođstvo države, nove granice, oteto, a zapravo izgubljeno, sveukupno siromaštvo. A nastavlja se sve luđe i svi to vidimo i ništa. Grozna je bila svaka vlast do sada, ali ovo em nam je teško pa da nas dokusure, da nam deca ustaju u šest ujutru da bi oni ručali u tri. Eto dokaza da uvek ima gore. Što Breht kaže: „Ljudi su to a ne vukovi, obični ljudi koji vole pare, potkupljivost je ljudska osobina kao i milost božanska, dokle god ona postoji, Krivac može da dobije manju kaznu a nevin čak da se izvuče...“, pa zar nije divno, ako ima za krivog, biće i za nevinog! Usled katastrofe izazvane poplavom tek sada se suočavamo sa strašnim siromaštvom u kome je Srbija već 40 godina jer su svi otimali. Pa, Ibarska magistrala se gradi od kad putujem... 35 godina. Tako da nemamo ništa... Trodnevna kiša je donela bujicu posle koje će ostati dugotrajno blato i nesreća, dok se vlast ponaša baš kao vlasnici i gazde jedne zemlje. U vanrednim situacijama poput ove, u kojoj naravno pomažu, još je jasnija ta despotska demonstracija moći. Pomažu i oni koji to rade ljudski i oni koji će od toga obrni-okreni imati korist... najdraži su mi volonteri, vatrogasci, spasioci, ronioci... oni imaju pune ruke posla, njima bih poverila državu, pre nego državnicima. Duboko se nadam da sada kad stigne novac za obnovu, neće biti novih profitera.
Žao mi je Srba u Srbiji, pogotovo ljudi koji imaju posledice zbog nevremena u svakom pogledu.
Divlji kapitalizam podrazumeva sticanje materijalnog bez ikakvih ustezanja. Da li je gubljenje čovečnosti bez ustezanja direktna posledica?
Ovaj egzistencijalistički komad, u kome na najsumorniji način protagonista Ana Firling izgubi i svoju decu koju ima sa raznim evropskim barabama na koje je naletela. Finac, Švajcarac i Nemac su takođe jedan dokazivi dramski dokument da čovek koji slepo hrli u sticanju, bogaćenju, trgovini i novcu i danas može da izgubi sopstvenu decu. Ne moraju da umru kao u drami, ali mogu da ih izgube trajno, da ih se potomci stide. Mada ove lopovske dinastije kod nas se dosta dobro drže. Zna se šta je snalaženje, a šta je krađa... Snašao se inženjer koji ostane bez posla pa izađe na taksi, a ko ima mnogo, taj je ili krao ili radio za Državnu bezbednost. To je iz doktrine građanske paranoje, ko je pandur u Srbiji? Pa svi!
MOJA SOBA, BRAVA, KAVEZ ILI HOTEL
Pre vas, Majku Hrabrost u Narodnom pozorištu igrala je Olivera Marković. Da li ćete i na koji način upotrebiti njeno iskustvo, istorijski trenutak... da izgradite svoj lik?
Ja sam sigurna da će se Oliveri Markovć ova Majka Hrabrost dopasti. Ne kažem: dopala joj bi se, sa svešću o nekorišćenju budućeg vremena... Kada sam sa njom radila, isto Brehta ‘93. „Operu za tri groša“, ona mi je tom prilikom rekla na vrlo jednostavan i srčan na čin da slobodno mogu da koristim njenu prvačku garderobu jer je ona u penziji i dala mi je ključ, te je tako ostalo do danas. Ta predivna, tako prirodno talentovana žena mi je dala tada ključ za nešto što nisam ni znala da je moja soba, brava, kavez ili hotel, u kome ću tako komotno da se osećam.
Šta znači to što se ovaj komad postavlja na repertoar prestoničkog pozorišta u ovom trenutku? Poslednji put je igran 1991...
Pozorišta nekada nasumice postavljaju određeni naslov, a mi smo imali neku ludu sreću da ne privlačimo mnogo pažnje. Klimalo se u više navrata hoćemo li izgurati. Mislim da je uprava sa nama samo pričala o novcu i iz nekog poštovanja iz opšte kulture je to tretirala važnim, ali sam četvoromesečni rad i smisao svega toga nije bila tema koja je upravu okupirala, već neke organizacione peripetije. Ali rediteljka Ana Tomović i ceo autorski tim uključujući i mene držao se nesalomivo. Posle ovog rada ja sigurno neću biti ista glumica. Ana mi je pomogla da shvatim štošta... kako se koristi snaga, pamet, emotivnost, odsustvo empatije, nenameštena duhovitost i sve to odjednom. Ovaj rad je bio kao odvikavanje od loših glumačkih navika. Sve sam ih ostavila u „fioci“ i zalupila nogom. Tu „Majku Hrabrost“ ‘91. u Beogradu nisam gledala, ali gledala sam ‘90. u Londonu Glendu Džekson za 50 funti puta dva, znači 100 funti... I izašla sam jureći u pab.
Ima li danas publike koja će moći da čuje i vidi i razume Brehta?
- Publike uvek ima za veliku dramsku literaturu koja svojim sadržajem nikoga intelektualno ne muči da se napreže, jer sve što valja je jednostavno, duhovito, vrti se kao ringišpil, samo da ne ispadneš iz korpe. „Majka Hrabrost i njena deca“ je komad koji tvrdi da se život odvija uprkos ratovima, inflacijama, bankrotima, razaranjima, konformizmu, bogaćenju, siromaštvu, gubitku i svim naizmeničnim tokovima, nepomućen našim ličnim stradanjem. Radnja ovog komada je smeštena u celu celcatu Evropu, koja se nekada davila u sopstvenoj krvi, a danas je tako spokojna jer tuđi haos je tuđi. „Ali ako je zbog plena onda ima smisla“, kaže Breht.
