Izvor: Politika, 11.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stihovi neizlečive nade
Preminuo Mahmud Darviš, najpoznatiji palestinski i jedan od najvećih arapskih pesnika
U hjustonskoj bolnici, posle operacije na otvorenom srcu, treće po redu za devet godina, u subotu 9. avgusta 2008. prestalo je da kuca srce najvećeg palestinskog pesnika i jednog od najvećih pesnika arapskog jezika danas, Mahmuda Darviša. Rođen je 13 marta1941. u Galileji tada pod britanskom upravom, u selu Al-Birva, koje će kasnije promeniti ime.
Kao dečak, u časovima stvaranja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izraelske države, posmatrao je reke palestinskih izbeglica. I sam je rastao kao tuđin na svojoj zemlji. Svoju prvu pesmu „Ptica bez krila”, objavio je 1960. i od tada je više puta hapšen i zatvaran zbog tematike svoje poezije. To je razlog što je 1970. godine pošao u dragovoljno izgnanstvo koje će potrajati četvrt veka: Moskva, Kairo, Bejrut, Tunis, Pariz"
Izgnanstvo je nametnulo pesniku, mada mu to nije bila namera, da postane portparol palestinske borbe. Iz njegovog pesničkog dela isijava čulno prisustvo njegove domovine, pojačano nostalgičnim sećanjem, odsustvom, stranstvovanjem. Nastale su zbirke: „Palestina kao metafora”, „Palestina moj zavičaj:pesnički poslovi”, „Palestinin ljubavnik”. Doprineo je da svet bolje upozna njegovu domovinu, njegov narod, njegovu kulturu i jezik. Pesnička slava i veliki ugled su ga na to obavezali iako ga ništa nije moglo toliko obeshrabriti koliko pomisao da će njegova poezija biti vezana samo za ulogu „zvaničnog pesnika svoga naroda” ili „pesnika otpora”. Tokom godina nastalo je više od trideset pesničkih knjiga prevedenih na četrdesetak jezika među kojima su: „Opsadno stanje”, „Sve ređe su ruže”, „Zemlja nam je tesna i druge pesme”, „Poslednje veče na zemlji”, „Hronika obične tuge”, „Postelja strankinje” i ostale. Težio je da svoju poeziju oslobodi tereta, intenziteta i pritiska naposredne istorije kao što kaže u naslovnoj pesmi zbirke „Ne traži izvinjenje”,objavljenoj u Bejrutu, 2004. godine:
Spusti ovde i sada grob koji nosiš / i svom životu daj novu šansu / da produži priču./ Ni svaka ljubav nije smrtna / ni svaka zemlja selidba večna./ Doći će dan i pokazati da si zaboravio / kako te je med davno opekao.
Na počasnom mestu Darviševog pesničkog panteona stoji Rilke. Poput svog omiljenog pesnika, i on nalazi odgovor u slavljenju neposredne lepote sadašnjeg trenutka. I on voli lirizam koji nije lirski, životnu snagu koja se suzdržava, „srce koje misli”. Darviševa je poezija izazov istoriji i tradiciji koja ju je iznedrila. Ona crpi svoju snagu iz Epa o Gilgamešu, umetnosti Mesopotamije, semitskog Orijenta, starozavetnih psalama, arapskih pustinjskih oda i opojne lepote svakodnevnih pojava, mirisa, boja, dodira, naboja u trenutku koji se živi sada i više nikad. Ta virtuozna, vrhunska poezija prepoznatljive melodije izneverila je samo klasičnu versifikaciju.
U jednoj od svojih najsnažnijih poema, „Zapis na zidu”, nastaloj 2000, kada se oporavljao od prve operacije na srcu, pesnik je na neko vreme odložio svoj sastanak sa smrću:
Evo tvog imena /rekla je žena / i nestala u hodniku svoje beline. Evo tvog imena. Upamti ga dobro! / Nemoj se svađati oko jednog slova./ Nemoj brinuti za plemenske barjake./ Budi prijatelj svom horizontalnom imenu, / isprobaj ga na živima i mrtvima / vežbaj mu izgovor pred strancima, / Izgrebi gana zidu pećine./O ime moje: porašćeš kad ja porastem, / nosićeš me i ja ću te nositi, / jer stranac je brat drugom strancu./ Zarobićemo ženku dugačkog samoglasnika / sličnog svirali./ O ime moje: gde smo to mi ovo? / Kaži! Šta je danas? Šta sutra? / Šta je vreme, šta mesto, / Nekada i sada?
Nakon mirovnog sporazuma u Oslu, Darviš se 1995. godine nastanjuje u Ramali. I tom je prilikom naglasio da „nastaniti se” ne znači ništa za onoga čija je sudbina da bude večiti putnik. Dodao je još da je pravi dom samo onaj „iz kojeg možemo slobodno otići kad god nam se prohte”.
Dobitnik je niza svetskih priznanja, među kojima sovjetske Lenjinove nagrade za mir (1983), francuskog reda Viteza umetnosti i književnosti (1993) i Zlatnog venca Struških večeri poezije 2007. Darviševa poezija objavljivana je na srpskom po časopisima.
Mirjana Uaknin
[objavljeno: 12/08/2008.]
