Izvor: Politika, 04.Jan.2012, 17:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stevan Raičković na Kalemegdanu
I kad bi postavljene biste u srpskom pesničkom Panteonu progovorile – i Branko, i Vojislav, i Laza, i Miloš, i Aleksa, i Jovan – u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!
Na Kalemegdanu, po divnom, sunčanom, januarskom danu, u prisustvu velikog broja pisaca, otkrivena je bista pesnika Stevana Raičkovića (1928–2007), rad vajara Aleksandra Zarina. Preko puta je bista Miloša Crnjanskog (1893–1977), a u neposrednoj blizini su i biste: Miloša N. Đurića (1892–1967), Simeona >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Roksandića (1874–1943), Janka Veselinovića (1862–1905), Đure Jakšića (1832–1878), Borisava Stankovića (1876–1927), Alekse Šantića (1868–1924)... Bistu je otkrio pesnik Matija Bećković, a Raičkovićeve stihove kazivao je Milan Caci Mihailović.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka u ateljeu Aleksandra Zarina, kod Topčiderske zvezde, nedeljom u podne, podsetio je Matija Bećković, sastajala se grupa beogradskih umetnika – vajara, slikara, glumaca i pisaca. Od pesnika dolazili su Stevan Raičković, Skender Kulenović, Dušan Radović i on. Ubrzo se pokazalo da to nije bilo samo obično sastajanje prijatelja, nego i susret majstora sa svojim modelima. Naime, Aleksandar Zarin je autor najuspelijih spomenika podignutih pesnicima. Među njima se izdvajaju prvi i poslednji. Prvi je Branku Radičeviću na Kalemegdanu, koji je otkrio Ivo Andrić, a poslednji Desanki Maksimović u Valjevu. Oba su rađena u kamenu. Usledili su bronzani Đura Jakšić u Srpskoj Crnji i Zmaj u Novom Sadu i još pokoja bista, među kojima i ona Alekse Šantića, na nekoliko koraka odavde, koju je otkrio Skender Kulenović.
Tanjugova arhivska fotografija iz 1982: Duško Radović, Stevan Raičković, Matija Bećković i Aleksandar Zarin
Kad se odužio pesnicima prohujalih vremena, Zarin je došao na ideju da ovekoveči pesnike savremenike, čije je biste radio po živim modelima. Prvi je bio pesnik Stevan Raičković s kojim je bio i najbliži, a na neki način Stevan je stajao i iza cele zamisli i postao neka vrsta glavnog urednika ove bronzane edicije.
Posle smrti skulptora i njegovih modela, biste su se iz ateljea razišle svaka na svoju stranu. Skender je otišao na Kozaru, Duško Radović u svoje pozorište na Tašmajdanu, a Stevana Raičkovića, evo, na Kalemegdanu. Neumorni šetač, Stevan Raičković, prošao je bezbroj puta i ovom stazom i verujem, da je sam birao mesto za sebe, ovo bi izabrao. Znao je gde je čija bista, ko je ima, a ko još nema, i činilo se da većeg priznanja za njega nema, čak i onda kad je ovakva počast izgubila nešto od negdašnje važnosti i sjaja.
Nema, dodao je Bećković, autobiografskijeg pesnika od Stevana Raičkovića. Držeći se sebe i svog lika svoju bistu vajao je gotovo koliko i Zarin, ne ustežući se da delikatnog skulptora povuče za rukav, da doda ili izostavi neku crtu kako bi kopija bila što vernija originalu. Taj duboki doživljaj bio je inspiracija za poemu „Razgovor s ilovačom”, koju je čitao i kao svoju pristupnu besedu u SANU, nazivajući je jednom od svojih „najogoljenijih autobiografija”:
Ti ćeš umesto mene ovde biti
Da nosiš moj lik kad ja budem glina!
Ono mesto koje zauzima u srpskoj poeziji – Stevan Raičković je dobio i na Kalemegdanu. I kad bi postavljene biste u srpskom pesničkom Panteonu progovorile – i Branko, i Vojislav, i Laza, i Miloš, i Aleksa, i Jovan – u jedan glas bi uzviknuli: Dostojan!
Stevan Raičković, rekao je na kraju Bećković, ostaje ovde da sanja svoju bronzanu uspavanku i priziva ostalu pesničku bratiju, da mu se pridruže na kalemegdanskim stazama, kako bi se beli grad beleo među gradovima kao Beli anđeo među anđelima, a srpski pesnici među pesnicima!
Ovo je lepa prilika da podsetimo da je Srpska književna zadruga, krajem novembra, 2007. godine, uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda u kojem predlaže postavljanje tri spomen-obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću, koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ je tada predložila da se postavi „pesnikova klupa na Slaviji”, bista na Kalemegdanu i spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo, u Ulici Svetog Save 19.
U Srpskoj književnoj zadruzi, „Prosveti”, „Nolitu”, Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige: „Pesma tišine” (1952), „Balada o predvečerju” (1955), „Kasno leto” (1958), „Tisa” (1961), „Kamena uspavanka” (1963), „Stihovi” (1964), „Prolazi rekom lađa” (1967), „Varke” (1967), „Zapisi o Crnom Vladimiru” (1971), „Slučajni memoari” (1978), „Točak za mučenje” (1981)…
Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove – bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana, gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine, gde je bio zaposlen u „Prosveti”, i do Knez-Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Skulpturu „Pesnikova klupa na Slaviji” trebalo bi postaviti ispred starog hotela „Slavija”, gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga – našeg i sopstvenog života.
Godine 1999, 15. maja, dok je Beograd bio pod bombama, Raičković je napisao pesmu „Torzo (II)”:
Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...
Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...
U trenutku kada se predlog pojavio, Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda sporo je, birokratski, reagovao, a sa predlogom se nije složio ni pesnikov sin – Miloš Raičković, pijanista koji živi u Njujorku. Jedan od predloga Srpske književne zadruge je ostvaren, ostaju ova druga dva.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 04.01.2012.
.jpg)
