Izvor: B92, 09.Jun.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stereo bol
Da je kojim slučajem odabrao da postane propovednik, Nik Kejv bi bio najbolji biznismen ikada viđen u toj oblasti delovanja.
Došao je i taj dan, nakon previše godina čekanja. Četvrtog juna 2008. dobili smo priliku da, nakon 18 veoma dugih godina, prisustvujemo još jednom koncertu pravog „princa tame". Doduše, ja sam pre 18 godina bila u krevecu, ali stariji prijatelji su mi pričali da je i tada koncert bio odličan.
Za početak, znala sam da će doživljaj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << biti „na nivou", tako da sumnji i strepnji nije ni bilo.
Razlog zbog kojeg i pre nego što sam otišla na ovaj, za Srbiju nesvakidašnji događaj, koncert Nika Kejva hvalila i nazivala spektakularnim, jeste zato što sam ga već gledala ranije uživo, kao i na televiziji i sličnim medijima. Takođe sam znala koliko je beskompromisan, a dostupan za slušanje, i koliko bi ljudi koji veruju da je on sasvim mračan i bez pristupačnih emocija bili iznenađeni da vide veoma humanu mašinu (ako tako nešto postoji) koja svira širok spektar različitih melodija različitih emotivnih karakteristika sa istim žarom i lepotom koja ne bledi ni pri jednoj numeri.
Ovaj izveštaj sa koncerta neće obilovati stranim „fensi" frazama, niti ću se truditi da očajnički dokažem svoju elokvenciju ljudima koji ovo čitaju. Pošto sam primetila da je to danas izuzetno popularno u polarizovanoj Srbiji, u kojoj svako tera nešto svoje, pa im je to valjda način da pokušaju da se izdvoje iz gomile, i kažu nam da su „jako pametni" što su se pojavili na koncertu nekog velikog muzičara ili obreli na izložbi nekog perspektivnog slikara. Ne, ovaj opis koncerta će biti veoma jednostavan, i verovatno ne preterano dugačak. Jer o Kejvu posle više o četvrt veka i nema mnogo novog da se kaže.
Za početak, stigla sam u solidno ispunjenu Arenu gde tinejdžera skoro nije ni bilo, što nije nikakvo čudo, jer čovek ozbiljan koliko to jeste Nik Kejv ima poštovaoce već decenijama. To, naravno, ipak ne znači da je publika bila sačinjena od starijih ljudi. Naprotiv, bilo je tu raznih generacija, od ljudi u ranim dvadesetim do sredovečnih, ali svi su bili lepo obučeni, nasmejani i savršeno uklopljeni, čak i spremni na skakanje i đusku, što samo pokazuje koliko je Kejv sposoban da animira publiku raznolikošću svojih numera.
Zatim, ono što svakako treba reći za Kejva jeste da je on jedan od retkih velikana muzičke scene za koje se objektivno može reći da je „kvalitetan" i „talentnovan" muzičar. Iako je muzika kao umetnost veoma subjektivna, Niku Kejvu, kao ni njegovom čuvenom pratećem bendu „Bad Seeds" neke stvari ne možete osporiti. On je virtuoz za klavirom, dok su njegovi saputnici u izvođenju virtuozi za sopstvenim instrumentima, to je činjenica. Zatim, Kejv piše veoma dubokoumne tekstove sa zanimljivim temama, od kojih su mnoge univerzalne (krv, Biblija, ubistva i bizarnosti, između ostalih), dok većina njih ima potpuno nove poglede na svet i razmišljanja o istom; i to je činjenica. Činjenica je takođe i da Nikolas Edvard Kejv ne ume da peva, ali da zato markantnim držanjem i načinom na koji prenosi energiju posmatrača drži potpuno zaokupljenog, pa makar mu se i ne sviđalo ono što govori. Na kraju, još jedna činjenica (a ovo je neverovatno teško postići u muzičkom svetu) jeste upravo to da je Kejvova bogata melodija sa mnogo muzičkih pomagala, od klavira, preko daira i violine, pa čak i do duvačkih instrumenata, uvek harmonijski besprekorno sklopljena sa stavom umetnika, i da ne povlađuje nijednom soju slušalaca. Tako da slobodno možemo reći da je Nik Kejv izuzetan muzičar koji pravi kvalitetnu muziku.
To se samo po sebi dokazuje onog momenta kad on i stupi na scenu.
Ono što se na Kejvovim muzički savršenim albumima ne može preneti publici jeste atmosfera koju ovaj čovek sa svojim bendom prenosi kada u zanosu lomi instrumente i kome pucaju žice na violini. Možda nekome izgleda kao malo verovatan podatak da je većina ljudi skakutala, njihala se i đuskala tokom čitavog koncerta (uz izuzetak balada, naravno, iako ih na beogradskom nastupu nije mnogo bilo), ali to je upravo najbolji način da se razbije urbana legenda po kojoj Kejv nije raspoložen, pristupačan ili zanimljiv za slušanje.
Nova numera "Night of the lotus eaters" koncert otvara veoma zlokobnim basom i gitarom (u isto vreme zvuči slično kao i otvaranje koncerta Rodžera Votersa na Koačeli, ali i kao "TOOL", ni manje ni više), valjda da bi nam potvrdio da Kejv insistira da je veoma ozbiljan i zlokoban, ma kako mi đuskali u nastavku koncerta. Nekako paradoksalno, iako veoma teška, pesma nije ne-prihvatljiva ili ne-slušljiva, naprotiv. U kakvom god da se "daunu" nalazi, Kejvova muzika je savršeno razumljiva svim slojevima ljudi, nebitno na kakve slojeve mislite. Drugo što treba primetiti kod ove pesme jeste da ćete odmah naleteti na ono što Nik Kejv kao umetnik nad umetnicima radi najbolje- propoveda. Promuklog glasa na koji se žalio tokom čitavog koncerta, nije se ni trudio da peva, već je pričao priče iz svojih pesama, dok su ostali članovi benda to upotpunjavali muzikom. Treće- strašno je glasna. Što je odlično odmah napomenuti publici, pošto je Kejv takođe najglasniji muzičar ikada, i nijedna pesma mu uživo ni ne podseća na originalne, uglavnom "smirenije" verzije, u kojima još možete i razaznati kakve instrumente čujete. "Get ready to shoot yourself", odista.
Sledi "Dig, Lazarus, Dig" sa novog, istoimenog albuma. Dosta lakša za podnošenje od svoje prethodnice, publiku tera da se kreće, pucketa prstima, skakuće i- zamislite- smeši se. Sledi i za sviranje uvek zanimljiva "Tupelo", koja je snimljena sada već davne 1985. Epsko "OOoooOOOOooooOOOOooooO-O" uz grmljavinu dvostrukih perkusija takođe obezbeđuje pomahnitalo skakanje (mahom muškaraca) čak i kod najstarijih u Areni. "Today's lesson" zvuči čak kao Springstin (!), i održava "up-tempo" koji se nametnuo...Mračna, ali beskrajno zabavna, ni po čemu ne pokazuje da je sa „novog albuma", za šta takođe postoji odličan razlog. Iako je izvodio čak sedam pesama sa „Dig, Lazarus, Dig", to publici nije bio nikakav problem upravi zato što mu je novi album isto dobar koliko i svaki prethodni, samo malo žešći i više „rokerski" nego „klasično-alternativan"... Kejv je jedan od malobrojnih veterana muzičara čiji kvalitet i slušanost albuma nisu naglo pali nakon jednog velikog izdanja devedesetih godina i par pevljivih hitova. Možda je to zato što on nije čovek za singlove i tržište, a možda je to i zato što je genijalan. Verovatno oba. „Red right hand" je meni prelepa, iako je to verovatno poslednji termin koji biste upotrebili da opišete tmurnu ambivalentnu priču o bogu i đavolu u isto vreme... Iako dosta sporija, pa čak i tiša, najbolji je način da publika isključi fizički, a uključi mentalni doživljaj... dok ne krene još jedna zaglušujuća grmljavina. Ovoga puta u pitanju je „Your funeral, my trial", koja publiku konačno baca u onaj klišeizirani i često pogrešno upotrebljeni izraz- trans. „Midnight man" je nova, ali takođe fenomenalna, glasna i relativno brza i rokerska, još jedan primer i dokaz Kejvove raznovrsnosti. U njegovom delu možete naći elemente svega manje ili više popularnog ili hvaljenog u savremenoj muzici. Naprosto, ako samo na trenutak zastanete i oslušnete spektar zvukova i širinu melodije kojom on barata, u njemu ćete naći fuziju svega onog što kao pojedinačne elemente slušate na radiju, ali sa takvim intelektualnim pokrićem i opčinjujućom umešnošću...da vam reči neće biti potrebne, samo emocije.
Sve ono što, uz dužno poštovanje, "Pink Floyd" nikada nisu mogli da mi budu, Kejv jeste. Sve ono što su "Portishead" pokušali svima da budu, Kejv jeste. Sve ono što je Springstin nekima, to je Kejv meni sve i još više od toga. Sve ono što "R.E.M" nisu ni pokušali da nam budu, Kejv jeste, a čak se i ne trudi preterano. Od današnjih mlađih bendova čini mi se da nijedan ni ne pokušava da u čisto melodijskom smislu i atmosferi dosegne standard koji je Nik Kejv sa svojim fenomenalnim bendom postavio još pre nego što sam se ja rodila. Jedini koji su svojim drugim albumom samo malčice (ali ipak su to Springstinovi klinci, iako su, kao i Kejv, opčinjeni ubistvima) zaronili u dubine Kejvove percepcije sveta kroz muziku jesu "The Killers", ali je izvesno da, uz moju bezgraničnu ljubav za njih, ni oni nikada neće moći da budu grandiozni kao Kejv, iako Brendon polako uči da peva artikulisano.
U nastavku koncerta čuli smo „The mercy seat" i onda je došla magnet za publiku „Deanna". Glasno, pa tiho, pa glasno, pa šizofreno, ne možete poreći da je Australijanac čovek ekstrema. Ili je ekstremno zaljubljen, ili ekstremno prezire nekoga u svojim pesmama. Ili je ekstremno tih, ili ekstremno glasan. Pesme su mu ili ekstremno jednostavne, ili ekstremno kompleksne. Jedino u čemu ne oscilira jeste kvalitet- uvek je ekstremno dobar.
Na moje, a i opšte oduševljenje i vriske, pre kraja smo čuli i „The ship song", ali i neprevaziđenu „Papa won’t leave you Henry", koja je samo dodatno zahuktala atmosferu pre nego što se bend od publike oprostio sa novom numerom „More news from nowhere". Kejv je više puta naglasio da ne zna ni reč na srpskom, tako da je iskreno govorio „Thank you in Serbian", što je animiralo prisutne.
A tek onda je došao bis. I to kakav.
To da Nik Kejv ne svira hitove, ili dugačke koncerte, ili da ne priča sa publikom je barem donekle netačno. U zavistnosti od raspoloženja, možete dobiti jedno ili drugo. Mi smo srećom, ili zato što smo bili dobra publika, dobili to prvo. Na pitanje šta želite da čujete većina je vrištala „Do you love me?", ali to, nažalost, nismo dobili. Haha, zato smo upriličeni za „Let love in". Pa posle neko da se buni.
Četrdeset minuta je trebalo bendu da se (pre)umore od bisa, tako da smo, pored „Lyre of Orpheus", dobili i (vrisci, skakanje, i singalong koji više pristaju Tokio Hotel fanovima) „Weeping song", „Hard on for love", a potom tišina. Klavijature. „Into my arms". Predivno. Melanholično, čak ranjivo, nešto što se kod Kejva neće često videti/primetiti. „Nobody’s baby now"je bila još bolnija nego što je se sećam, pa mogu reći da je svima koji su skoro prošli kroz raskid, ili su u svađi sa bliskim prijateljem i nekim značajnim dosula so na ranu i naterala suze na oči. Onda je došao i red na remek-delo umetnosti, pesmu uz koju sam ja kao dvanaestogodišnja devojčica počela da obožavam Kejva- „Let love in". Umesto pompezno, počela je tiho i relativno akustično, da bi tek na sredini eksplodirala u fenomenalnu elegiju sopstvenoj nezavisnosti, u kojoj je Kejvovo propovedanje zvučalo zastrašujuće stvarno, kao da poslednji atom promuklog glasa troši u pokušaju da vas ubedi da verujete u agoniju ljubavi. Takođe veoma potresno.
Za kraj, „Stagger Lee". Superfantastična, ali nekako mi nije išla pred kraj. Nekako to nije bilo to. Iako ništa manje impresivna od ostatka pesama, nekako je bila suviše spora da završi ovaj adrenalinom nabijeni nastup od kojem vam je čitavo telo bridelo.
Ah, bila sam u pravu. Na drugi bis, kada su mnogi već krenuli da napuštaju halu, bend se vratio da kao vrhunac večeri isporuči pesmu impozantnu u svakom smislu, „Wanted Man". Napisana Dilanovom rukom, načinjena dušom Džonija Keša, a izvedena snagom Nika Kejva, stvarno je bila primeren završetak umetničkom spektaklu kakav u Beogradu skoro nećemo videti.
Set lista koncerta:
"Night of the lotus eaters"
"Dig Lazarus Dig"
"Tupelo"
"Today’s lesson"
"Red right hand"
"Your funeral, my trial"
"Midnight man"
"The mercy seat"
"Deanna"
"We call upon the author"
"Get ready for love"
"Moonland"
"The ship song"
"Papa won’t leave you Henry"
"More news from nowhere"
Bis:
"Lyre of Orpheus"
"Weeping song"
"Hard on for love"
"Into my arms"
"Nobody’s baby now"
"I Let love in"
"Stagger Lee"
II bis:
"Wanted man"
