Izvor: Politika, 21.Jan.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stene, ptice i loptice....
Dužina zgrade SIV-a 2 na Novom Beogradu, od jednog do drugog parka sa kojima se graniči, jednaka je dužini rastojanja od Terazija do Slavije! Pa sad uporedite šta se sve može videti i doživeti na ovim rastojanjima! – kaže Bojan Bem, laureat „Politikinog” priznanja iz fonda „Vladislav Ribnikar”
Bezglasno, tiho, nenametljivo, na „otmenoj distanci”– najčešći su atributi koji se povezuju sa ličnošću umetnika Bojana Bema, ovogodišnjeg laureata „Politikine” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nagrade iz fonda „Vladislav Ribnikar” za najbolju izložbu u 2010. godini. Tišina je i na njegovim radovima, u zamrznutim kadrovima, pročišćenim kontemplativnim prostorima samo prividno praznim.
Nagrađena izložba „Kadence”, održana u decembru u Galeriji Kulturnog centra Beograda, komponovana je od tri video-rada, postavljena na tri paralelna zida, a čine je: „Bazen”, „Tereni” i „Stene”.
Kadence znače promenu, ritam, u muzičkom smislu, povezanost akorda koji označavaju neku etapu. U „Kadencama” Bojana Bema akordi su kiša, sunce, vetar, senke... Video-radovi predstavljaju poznate motive sa Bemovih slika „oživljene” specifičnom atmosferom i zvucima: kišom, sunčevom svetlošću, senkama sutonom i atmosferom noći, preletom ptice, kretanjem lopte čiji upad na teren i usporeni ritam kretanja prati budno oko kamere direktora fotografije Đorđa Arambašića.
Bojan Bem prisutan je na umetničkoj sceni četiri decenije, a njegovo slikarstvo mogućno je pratiti u tokovima nove figuracije šezdesetih kada je ovaj umetnik započeo svoju stvaralačku aktivnost. Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu u grupi sa Mirkom Lovrićem, Brankom Vujovićem i, kako kaže Bem, Nikicom Kusovcem.
„Tako smo zvali Nikolu na fakultetu”, kaže umetnik.
Profesor Vojislav Đurić vodio ga je sa sobom po čitavoj Srbiji verujući da je Bem predodređen da se bavi našom srednjovekovnom umetnošću.
„Ipak, nisam se bavio istorijom umetnosti. Teško mi je da kažem zašto.
Nasred studija upoznao sam slikarku Pepu Pašćan, i u našim druženjima i šetnjama počeli smo da crtamo, slikamo.
Posle vojske sam definitivno odlučio da se posvetim umetnosti. Ipak, Đurićeva očekivanja da se bavim freskama nisu bila sasvim neosnovana. Stene bez flore, kao sa Meseca, ogoljene, čest prizor u mojim delima, imaju koren u srednjovekovnim prizorima”, kaže umetnik.
Osim kamena, favorizovani prizori na Bemovim slikama, crtežima i kolažima su i teniski tereni, bazen , zidovi u sukobu sa travnjakom kao neprimetni sastojci grada. Ptica je poznat detalj sa ranijih Bemovih radova, kao i loptica: na izložbi Drangularijum 1971, Bem je predstavio tenisku lopticu sa propratnim tekstom: „Maljava, mala bela. Senka za ovakve stvari se ne prodaje u radnji. Želeo sam da izložim i nju”.
„Već duže vreme razmišljam o tome da napravim video-radove, ali kako ne umem da baratam elektronskim spravama, morao sam da sačekam. Sin mog prijatelja Miće Vučkovića uputio me na mladog Đorđa Arambašića i krenuli smo jednog dana na Kalemegdan, na teniske i košarkaške terene, na mesta gde sam se igrao kao klinac. Počeli smo da radimo na tom sirovom materijalu i sređivali ga na način kako ja slikam. Insistirao sam da odabrani snimljeni prizor bude kao na mojoj slici – šljaka, cigla, kamen, morali su da zrače. Ako bi tokom snimanja prošao neki oblak to je zabeleženo i autentično je na video-snimku. Čuje se cvrkut ptica, udarci loptica. Ptica, inače prisutna u mojim prethodnim radovima, snimljena je „odozdo”, sa prozora mog novobeogradskog stana.
Bazen smo snimali na jednom privatnom imanju kod Valjeva. Tog dana najavljivali su kišu i bili smo u nedoumici da li uopšte da idemo na snimanje. Ipak, priželjkivao sam da kiša padne. Dogodilo se da su se u istom danu izmenjali i sunce i vetar i kiša. Tako je na video-snimku voda u bazenu najpre mirna, potom ustalasana dok se na nju ne obruši i pljusak. Na snimku je autentičan i uređen travnjak oko bazena, a teniske loptice razbacane su u montaži”, objašnjava Bem.
Kompozicije s bazenom karakteristične su i za ranije radove Bojana Bema nastajale početkom devedesetih godina prošlog veka.
Zašto bazeni?
„Ne znam, privlači me voda. Možda i zato što sam kao dečak trenirao plivanje i takmičio se u leđnom stilu”, odgovara umetnik.
Bojan Bem odbija svako poređenje sa Dejvidom Hoknijem i Đorđom de Kirikom, što su kritičari često bili skloni da mu pripišu.
„De Kirika baš nikako ne ljubim, a Hokni mi je drag. Ipak, iako smo negde generacijski bliski, nikada nisam gledao to što on radi i ne mogu da kažem da me je na bilo koji način inspirisao”, kaže Bojan Bem.
Pravu inspiraciju ovaj umetnik pronalazi u dugim gradskim šetnjama ili, kako kaže, u „bazanju”.
„Novi Beograd, gde živim, nije naročito inspirativan. Od moje zgrade, nedaleko od novobeogradske „Fontane”, pa do Brankovog mosta, na primer, ne može baš ništa da se vidi. Ali, ako odem do Dunava, tu već ima sadržaja. U Starom gradu, na primer, dok sam šetao sa Pepom Pašćan, mogli smo da zavirimo iza svake kapije, onako, bez nekog plana. Zanimljivo je šta je moj ujak, koji je bio arhitekta, utvrdio.
Dužina zgrade SIV-a 2 na Novom Beogradu, od jednog do drugog parka sa kojima se graniči, jednaka je dužini rastojanja od Terazija do Slavije! Pa sad vidite, i uporedite šta se sve može videti i doživeti na ovim rastojanjima!”, kaže Bem.
Umetnik je vest o nagradi primio sa velikim iznenađenjem, zbog, kako kaže, jake konkurencije u kojoj se našao. „’Politikina’ nagrada je za umetnike Oskar” kaže Bem, a na pitanje kome bi je dodelio da je bio u žiriju, odgovara: Biljani Đurđević.
Marija Đorđević
objavljeno: 22.01.2011.
