Izvor: Politika, 14.Sep.2012, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stalno prisutni Nemci
Svojevrsni fenomen Bitefa jeste podatak da je od prvog festivala 1967. godine do danas domaća publika imala priliku da vidi neku novu nemačku predstavu
46. BITEF
Pre nego što je osnovan Bitef na našim prostorima nije se znalo da Nemci imaju tako dobro pozorište. Slučajno sam boraveći šezdesetih godina prošlog veka u Berlinu otkrio svu lepotu i značaj ovog teatra. Izdvaja ga intelektualna dimenzija, a ono što je takođe primetno i lako uočljivo jeste da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kod njih zabava na sporednom koloseku... objašnjava Jovan Ćirilov, selektor i umetnički direktor Bitefa.
Svojevrsni fenomen Bitefa jeste podatak da je od prvog festivala 1967. godine do danas domaća publika u okviru zvanične selekcije imala priliku da vidi neku novu nemačku predstavu. Tokom proteklih godina na Bitefu su predstavljene scenske poetike kultnih nemačkih reditelja poput Jirgena Goša, Franka Kastorfa, Nikolasa Štemana, Hajnera Gebelsa i mnogih drugih umetnika. Koje su to osobenosti nemačkog pozorišta koje su ga vinule u vrh svetske pozorišne scene, odnosno specifičnosti koje su bile preporuka i garancija kvaliteta da već 46 godina zaredom bude prisutan na Bitefu pitali smo pozorišne stručnjake koji se godinama bave upravo ovim teatarskim rukopisom.
– Kao osvedočeni germanski patriota, kada je teatar u pitanju, verujem da je pozorište nemačkog govornog područja superiorno u svim aspektima. Prvo na šta bih skrenuo pažnju jeste to da se nemačko pozorište ne izdvaja samo po onome po čemu je nadaleko slavno: umetnički i intelektualno vrlo složenim i zahtevnim rediteljskim poetikama. Uostalom, rediteljski teatar, koji često izjednačavamo sa celim nemačkim pozorištem, doživljava preobražaje. Umesto umetnosti velikih figura „reditelja-filozofa” i „reditelja-aktivista”, slavnih po izrazito autorskom, obično kritičkom pogledu na svet, a koji su razvijali šta god da su režirali, danas se demokratizuje stvaralački proces, pa se javljaju kolektivne režije (Rimini protokol) i koautorstva (tandem dramski pisac i reditelj Falk Rihter i koreografkinja Anuk van Dijk, na primer), kaže Ivan Medenica i zaključuje:
– Dakle, naglasak ne bih stavio na režiju, već na sjajnu glumu. Ta superiornost mislim da potiče iz prožimanja dve velike tradicije koje su obe, iz očitih kulturno-istorijskih razloga, u Nemačkoj domaće: Stanislavskog i Brehta. Iz tog prožimanja nastaje glumac sposoban da iz snažne emocije i psihološkog „kopanja” u trenu pređe u komentar, ironiju i formalizam, da se nadahnuto igra raznim stilovima i tako stvara autentičnu scensku umetnost koju retko možete da vidite negde drugde. Produkcijski uslovi i radna etika, po čemu se nemački teatar takođe izdvaja, posebna su priča.
Sličnog stava je i rediteljka Anja Suša, jedan od selektora Bitefa, koja napominje: „Nemački teatar je jedan od najprogresivnijih u Evropi i svetu”.
– To je tako još od Piskatora i Brehta, pa do današnjih dana. Kontinuirano prisustvo nemačkog teatra na Bitefu je rezultat izuzetnog kvaliteta nemačkog pozorišta, ali i odlične saradnje između Bitefa i Gete instituta zahvaljujući kome uvek imamo blagovremene i dobre preporuke na temu savremene pozorišne produkcije u Nemačkoj. Što se osobenosti tiče, rekla bih da je nemačko pozorište izrazito intelektualno, sa vrhunskim glumcima i moćnim rediteljskim figurama. Nemačka drama, takođe, ima dugačku tradiciju u celoj istoriji nemačkog teatra, pa je tako i danas sa mnoštvom dramskih autora čiji se komadi izvode na scenama širom sveta. I plesna produkcija je na najvišem nivou. U Nemačkoj se ulaže dosta novca u kulturu i pozorište, pa je scena raznovrsna i bogata, i otvorena prema umetnicima iz drugih zemalja.
Rediteljka Ivana Vujić napominje da je u nemačkoj pozorišnoj umetnosti primetan: „Veliki rad, velika ozbiljnost pristupu ideja, novim konceptima”.
– Pozorišne uprave razvijaju poseban odnos sa publikom. Tako, recimo, imaju samo dan kada se održavaju debate u pozorištu. Pozorište širi svoje delovanje, razvija se i određeni odnos sa tehničkim ansamblom, na primer u Folksbineu organizuju dan kada tehnika pravi svoju predstavu. Jedan moćni Dojčes teatar ima stalni program čitanja novih komada, pa Berlin dolazi da čuje kako najbolji glumci čitaju nove tekstove po ceni karata od tri do pet evra. Uz sve valja napomenuti da nemačka pozorišta dotira država. I da ne zaboravim: sva nemačka pozorišta već od 15. avgusta rade punom parom – tvrdi Ivana Vujić.
----------------------------------------------
Nemačko pozorište je ponos svakog grada
Najbolja stvar kada je nemačko pozorište u pitanju, naglašava Matijas Miler-Vifering, direktor Gete instituta u Beogradu, jeste što ih ima izuzetno mnogo.
– Svako neguje svoju posebnu poetiku, ali se uklapa u rukopise drugih pozorišta i sve to čini kompoziciju. Naša pozorišta su jako otvorena za internacionalnu saradnju i zato imamo mnogo srpskih direktora i umetnika koji rade u Nemačkoj. Kod nas rade i umetnici iz Švedske, Turske, Velike Britanije, Italije... Najbitnije od svega jeste da je svako nemačko pozorište u svom gradu ponos tog stanovništva. Nemci drže do svojih pozorišta bilo da su nacionalna, gradska ili trupe koje takođe dotiramo, a oni nam uzvraćaju na najbolji način predstavljajući nas kroz umetnost na mnogim scenama sveta – kaže Matijas Miler-Vifering.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 15.09.2012.
