Izvor: Politika, 30.Sep.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Staljin je bio bandit i ubica
Ranije je u ruskom društvu bilo opasno živeti, sada zaudara. Međutim, više mi se sviđa i kad zaudara, kaže Andrej Bitov
Ako je u prirodi nekog čoveka da bude slobodan, on će to biti čak i pod pritiskom cenzure i ograničenog kretanja, dok je drugima sloboda nedostupna i bez ikakvih stega, osuđeni su da besciljno beže i da budu ono što jesu. Moderni klasik ruske književnosti Andrej Bitov, autor jednog od prvih postmodernističkih romana „Puškinov dom” i jedan od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najprevođenijih ruskih pisaca, koji je i te kako bio na udaru cenzure sve do perestrojke, za sebe kaže da je u njegovoj biti da bude istraživač, da mu je najveća želja u životu bila da obiđe čitav svet, što se svakako vidi i u njegovom stvaralaštvu. Pošto mu to nije bilo dozvoljeno, putovao je mnogo unutar bivšeg Sovjetskog Saveza; po Jermeniji, Gruziji, pisao putopise, scenarija, poeziju, učestvovao u osnivanju andergraund almanaha „Metropola” i ipak bio nesputan. Osnivač je Ruskog PEN-centra, bio je potpredsednik Međunarodnog PEN-a, a sa Bitovom smo razgovarali nedavno, dok je bio gost 77. međunarodnog kongresa PEN-a u Beogradu. Tada je predstavljena i njegova knjiga „Čovek u pejzažu”, u izdanju „Arhipelaga”.
– Postao sam zabranjeni pisac najpre zbog mog romana „Puškinov dom”, ne zbog mog učešća u radu časopisa „Metropolis”, čija je ideja bila upravo suprotstavljanje cenzuri. Sve je pre perestrojke bilo na udaru cenzure – godišnja doba, ljubav, piće, literatura, ništa živo nije moglo da umakne pritisku realsocijalizma. Zato su se intelektualci i okupljali, ne samo zbog dobrog pisanja, već da bi se oslobodili svih tih političkih igara – kaže za naš list Bitov.
Roman „Puškinov dom” završio je 1971, a bio je objavljen 1978. u Americi. Knjiga je čak imala i svoj prevod u Jugoslaviji, a po štampanju u Rusiji 1989. dobila je Puškinovu i nagradu „Andrej Beli”, kao i priznanje za najbolju stranu knjigu u Francuskoj.
– U Sovjetskom Savezu ta knjiga bila je sumnjiva najpre zbog toga što je govorila o periodu staljinizma, a i stoga što je glavni junak spavao sa tri žene i mnogo pio. Priča je otvarala i problem logora, kao i antisemitizma. Bilo je to i više nego dovoljno da bude cenzurisana. Vodila je i dijalog sa velikim ruskim piscima, Puškinom, Dostojevskim, Turgenjevom, Ljermontovom. Stil i glas ovih pisaca uvek je korespondirao sa savremenim trenutkom – priča Bitov, dodajući:
– Kada je moja knjiga postala zabranjena, nisam mogao da putujem u inostranstvo, nisam to mogao čak ni ranije. Bila je to vrsta zatvorske demokratije u Sovjetskom Savezu, svi su bili jednaki na neki bizaran način, inženjer kao i slobodni novinar. Snalazio sam se, pisao sam scenarija za televiziju, za radio. Imao sam puno prijatelja u toj zemlji koja je nekada bila velika carevina i, putujući prostranstvom, nalazio sam slobodu. Vreme sam provodio u kolhozima, u srednjoj Aziji, i tako sam uvek bio slobodan, mogao sam da pišem šta sam hteo, i pre kao i posle cenzure.
U Jermeniju se Bitov vraćao više puta, čak je i dobitnik počasnog doktorata u ovoj zemlji, ali, kako kaže, njegov roman „Lekcije iz Jermenije” bilo je teško objaviti u Rusiji, i zbog problema genocida nad Jermenima, koji knjiga otvara.
– U Jermeniju sam otišao posle neuspelog putovanja u Japan, koji sam oduvek želeo da posetim. U Japan sam pozvan 1966. godine povodom scenarija za jedan film. Na aerodromu su mi rekli da postoje neke poteškoće u vezi sa valutom u mom džepu, vratili su mi pasoš, i ja sam po povratku započeo roman „Japan kakav jeste”, naslov tipičan za život na Zapadu. Kapitalizam nije idealan, kao što je i komunizam daleko od toga, i mislim da su ruski pisci često bili iskorišćeni na Zapadu. Imali su dobre priče za prodaju, a za to vreme mi nismo dobili ništa.
Andrej Bitov za sebe duhovito kaže da je protiv svoje volje postao „imperiolog”, da nikada nije voleo sovjetski režim, ali da je voleo tu veliku zemlju. Ali i imperije i velike zemlje rasparčavaju se…
– Bila je to bivša imperija carske Rusije. Boljševici su radili strašne stvari, ali su održali imperiju. Jugoslavija je nastala tako što se austrijska imperija raspala, i to je bila veštačka tvorevina. Kasnije, Tito jeste bio tiranin, ali je i voleo Jugoslaviju. Bio sam ovde u Titovo vreme i smatrao sam da je u Jugoslaviji postojao socijalizam ljudskog lika. Za razliku od Staljinovog modela, čoveka koji je bio bandit, profesionalni ubica. Ranije je u ruskom društvu bilo opasno živeti, sada zaudara. Međutim, više mi se sviđa i kad zaudara. Svakako će nam biti potrebno još nekoliko generacija da se oporavimo – primetio je naš sagovornik.
Iz razgovora sa Bitovom uočljiv je stalni trud da individualna sloboda bude iznova osvajana, a kao primer za to pisac daje i Ruski PEN, koji pruža novi obrazac odgovornosti i odbrane pred zločinima, odgovornosti reči.
Marina Vulićević
objavljeno: 01.10.2011
