Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štafeta kao „igračkaplačka”
Voleli je ili ne, ta država je postojala sa svim njenim herojima, ritualima, sletovima i svim ostalim čemu možemo da se smejemo ili da za tim plačemo. To ne umanjuje činjenicu da su svi oni koji su u njoj živeli dobili neko zajedničko parče uspomena, možda moralnih načela, i parče detinjstva i mladosti koje se ne može samo baciti – kaže Mrđan Bajić, jedan od učesnika ovogodišnje VisualArtzone „Mikser festivala” na temu Dan mladosti
Danas bi mladi ljudi pristali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da učestvuju u sletu samo za novac, imali bismo agencije, produkcijske kuće, sponzore i televizijski prenos prekinut reklamom za, na primer, veniš. To, međutim, ne znači da na mnogo suptilniji način naši životi nisu orkestrirani i da se ne dešavaju po nekoj smišljenoj koreografiji, kaže umetnica Ana Krstić koja u VisualArtzoni „Mikser festivala” učestvuje video instalacijom „Just do it/ Tito – to smo mi”.
Nju parola „Tito – to smo mi” direktno asocira na esej Karol Haniš iz 1969. godine „Lično je političko”, a u svom radu ilustrovala je događaje iz osamdesetih i jedan mali incident koji se dogodio prilikom prolaska Štafete mladosti kroz varoš Mionicu. Naime,glavni akterje čitavu akciju protumačio, slučajnoili namerno, kao sportsko takmičenje i svoj deo štafetne trke pretrčao u najkraćem mogućem roku, što je u velikoj meri poremetilo čitavu koncepciju priredbe i paradni, svečani duh Dana mladosti. U kontekstu tog malog incidenta, ideja da je političko lično, iz današnje perspektive, mogla bi se oslikati još jednom poznatom parolom našeg doba – Justdoit!
– Kroz ovaj događaj, ovaj nesporazum, otvara se prostor za razumevanje pozicije pojedinca u odnosu na ideologiju: o tome kako ideologija funkcioniše u svesti pojedinca, kako to da smo tako podložni propagandi – kaže Krstićeva, inače jedna od umetnica mlade generacije koji su svojim radom odgovorili na temu „Mikser festivala” iako nemaju proživljeno iskustvo života u prethodnoj Jugoslaviji, i tako uspostavili dijalog sa umetnicima srednje generacije koji u svom radu godinama unazad tretiraju problem kolektivnog sećanja i istorije bivše zajedničke države.
Kao polazište za koncept ovogodišnje Visualart zone „Mikser festivala” (biće održan od 25. do 29. maja) kustosi Ana Adamović i Milica Pekić izabrale su fenomen proslave Dana mladosti u bivšoj Jugoslaviji i sleta, njegove centralne manifestacije. Svi umetnici imali su mogućnost da koriste arhivske materijale Muzeja istorije Jugoslavije, RTS-a i „Zastava filma”.
Publici će premijerno biti predstavljeno delo Marine Abramović „TheHero”, koje je posvećeno sećanju na njenog oca, narodnog heroja. Rad iz 2001. godine,nastao posle smrti njenog oca, govori o kolektivnoj istoriji naroda sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Pored njenog dela, biće predstavljeni radovi Mrđana Bajića i Vladimira Perića, dva značajna predstavnika srpske savremene umetnosti, u čijem senzibilitetu ovaj koncept ne izaziva ni ironiju, ni potrebu za otklonom od komunizma, ni nostalgiju, već potrebu za preispitivanjem.
– Ne bih se ja obračunavao sa mrtvim Titom, jer u poređenju sa ovima danas, on je ipak bio veliki igrač – kaže Vladimir Perić, poznat po nadimku Talent, čiji rad „Doček – ispraćaj” predstavlja veliku fotografiju (tri sa dva metra) dočeka Josipa Broza Tita na jednoj od železničkih stanica šezdesetih godina gde mu deca mašu zastavicama, dok je sa druge strane igračka iz otprilike istih godina tvornice igračaka „Biserka” iz Zagreba.
Perić tvrdi da ga nervira licemerje kojem je sklon naš narod: da danas ljubi nečiju sliku, a sutra da je pljuje.
– Tito jeste bio tiranin, to je činjenica ali šta imamo danas? Navijači non-stop demonstriraju Beogradom. Pišu grafite po fasadama i smatraju sebe umetnicima. Sve je vezano za partiju i politiku. Omladina izvodi političke performanse, ne postoji granica između umetnosti i politike i ne vidim nešto oko čega bi se mogla artikulisati neka energija. Armija mladih stasava po partijskoj liniji. Dakle, isto kao ranije, s tim što su ranije barstasavali u sređenoj državi – dodaje Perić, ističući da je njemu to vreme ostalo u dobrom sećanju i da ne može o njemu da govori s ironijom kad je gotovo cela njegova generacija „nestala”: što u ratu, što od droge, što od emigriranja u inostranstvo.
Mrđan Bajić podseća da smo već imali talas filmova i pozorišnih predstava koje se bave „eks ju” tematikom ne zbog nostalgije, niti zbog otklona prema komunizmu („jer njega već odavno nema”, naglašava), već zbog potrebe da se preispita memorija koja proizlazi iz realnosti postojanja jedne države koje su se u trenutku njenog raspada svi prezrivo odrekli.
– Voleli je ili ne, slagali se tada sa njenim režimom ili ne, ta država je jednostavno postojala sa svim njenim herojima, ritualima, sletovima i svim ostalim čemu možemo da se smejemo ili da za tim plačemo, svejedno. To ne umanjuje činjenicu da su svi oni koji su u njoj živeli dobili neko zajedničko parče uspomena, možda moralnih načela, pa ako hoćete i parče detinjstva i mladosti koje se ne može samo baciti ili totalno zaboraviti, jer je to deo individualnih sećanja – kaže Bajić, koji će izložiti dva eksponata („Parada” i „Štafeta”), kao neku vrstu „Potemkin skulptura”, skulptura privida na koje možemo da se popnemo i priredimo sebi osećanje kakvo su imali učesnici realnih događanja u toj sada već dalekoj vremenskoj kapsuli.
Irena Paunović pripada poslednjoj generaciji pionira, ne seća se sletova ali je za „Mikser festival” pripremila rad pod nazivom „Aplauz”. To je aplauz aplauzu, aplauz mladosti, kaže umetnica. On svedoči o preobražaju u „božanstvo” čoveka koji je ustanovio Dan mladosti da ne bi aplaudirao sam sebi i da bi masa naroda to činila umesto njega.
– Masa na stadionima je skandirala i tapšala iz sve snage, padala u trans i kolektivnu histeriju odobravanja i ushićenja iako verujem da nisu svi bili saglasni sa onim čemu aplaudiraju – dodaje Irena Paunović. – Mada takav aplauz guši svaki pomen na individualnost, ipak mi deluje da je publika iskreno verovala u osećanje pripadnosti jednoj naciji.
Iva Šumulikovski i Bojana Atlija predstaviće svoj zajednički rad „Igračkaplačka”. Pošto jeDan mladosti bila manifestacija koju iskustveno nisu mogle da dožive, njima je, kažu, bila zanimljiva podložnost svakog sećanja, pa i kolektivnog, ideološkoj konotiranosti, selekciji, hijerarhizaciji, konstrukciji i amneziji. Njihova štafeta je igračka sećanja, punjena i meka poput plišanog mede. Danas, ona je simbol davne utopije. Ako možemo da je zagrlimo i sa njom sanjamo, onda ona postaje i simbol naše individualne utopije, stoga je „Igračkaplačka” metafora o igri u kojoj su svi učesnici na kraju puni tuge – kažu umetnice.
Svako vreme ima svoje kolektivno, bilo da je reč o verovanjima, zabludama ili ritualima, a koliko to „kolektivno” danas može da bude inspiracija za umetnike, mišljenja se razlikuju. Iva Šumulikovski i Bojana Atlija smatraju da je pojam kolektivnog stvaralaštva izašao iz okvira jedne nacije i da ima samo globalni karakter. Kustosi Ana Adamović i Milica Pekić tvrde dadanas kod nas kolektivna inspiracija za umetnike ne postoji, dok Ana Krstić na osnovu vremena koje je prošlo zaključuje da je bespredmetno sada, ponovo i ponovo, kroz svaku novu generaciju birati strane.
Ali, kao što reče Mrđan Bajić, „to što sada tako jasno i ogoljeno vidimo prethodna vremena uopšte ne znači da i sadašnjost detektujemo tako precizno. Ko zna koliko cinično i smešno će izgledati sadašnji mitinzi podrške, sadašnji partijski kongresi, sadašnji mimohodi i liturgije, pokazna gladovanja, Tesline kule i ritualne navijačke lomljavine – generacijama koje dolaze”.
Gordana Popović
objavljeno: 21.05.2011.
