Izvor: Blic, 24.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta vlast može od ljudske kože
Šta vlast može od ljudske kože
Manifestacija 'Brod teatar plovnim putevima Vojovodine' počela je u petak premijernim izvođenjem komada Koste Trifkovića (adaptacija Đorđa Pisareva) 'Pošto-poto poslanik' u režiji Ratka Radivojevića na neuobičajenoj sceni - palubi broda usidrenog na novosadskoj obali. Proglašen od strane pokrajinske vlade za manifestaciju od posebnog značaja, ovaj teatar na Dunavu plovi tokom leta do Titela, Bečeja, Srbobrana, Bača, Savinog Sela i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drugih mesta na čijim priobaljima će besplatno igrati Trifkovićevu komediju s pevanjem i pucanjem.
Tribine postavljene na obali Dunava, beogradskom keju kod Kapetanije u Novom Sadu, bile su krcate ljubiteljima teatra, ali i radoznalcima koje je zanimalo šta će se to odvijati na sceni usidrenog brodića, gde je deo scenografije i zona dozvoljenog pušenja. I svi će, potom, komentarima, aplauzom, smehom ispratiti ironijom i duhovitošću obojenu gorku teatarsku pripovest o borbi za vlast. Jedan od očigledno vickastih momaka iz publike će u jednom trenutku gotovo kroz glasan smeh dobaciti svom poznaniku: 'Isti su k’o ti - piju, pušu i ne uču, a hoće da budu poslanici.' A neko mu dobaci: 'Svašta vlast može od ljudske kože, ehej...'
Umetničku ekipu čine glumci Radoje Čupić, Tijana Maksimović, Slavica Vučetić, Milovan Filipović, Ervin Hadžimurtezić, naratorka Agota Vitkai-Kučera, scenograf Vera Galešev, kostimograf Romana Knežević i autor muzike Nemanja Radivojević.
Radnja predstave smeštena je u daleku budućnost, izvesnu 313. godinu posle pada imperatora, ceo svet je jedan grad, a svaki narod ima po jednu ulicu. Tehnologija je učinila svoje, život bez bar-kodova i propusnih kartica je nemoguć, odavno se zna gde se šta (ne) sme reći, misliti, uraditi... ali vlast je ostala vlast. Žudnja za njom takođe.
Kao i spremnost da se ne preza ni od čega ne bi li se do nje stiglo.
No ono što je svakako specifikum ove teatarske priče o vlasti jeste činjenica što ona plovnim putevima Vojvodine stiže do raznih mesta na obali Dunava i besplatno biva prikazivana svima koji to žele. Ovo je treća godina ili, tačnije, treće leto kako teatar rekom stiže do publike. I, začudo, kako kažu, među gledaocima je najviše onih koji nikad nisu bili u pozorištu.
Plove oni tako, priča Minja Lagator, PR (ili tačnije osoba koja se trudi da sve bude domaćinski), mašu vikendašima, meštanima, pecarošima. Dozivaju ih na besplatnu predstavu. 'Hoće ljudi. Mašu, pitaju, dovikuju. Posle im prstima, pošto valjda čuju ime mesta, još jednom pokažemo u koliko sati. Skupi se, neverovatno, od zgođušnih mangupa na motorima do baka sa povezanim maramama.'
Publika na novosadskoj obali smehom ispraća replike na sceni; pitanje šta čovek treba da uči da bi bio poslanik i odgovor koji glasi: 'Najbolje ništa'.
Glavni krivac Ratko Radivojević, reditelj i glumac, govoreći za 'Blic' o predstavi, kaže: 'Smestivši komad u daleku budućnost, pozabavili smo se time da, eto, sve može da se promeni, samo mi ostajemo gramzivi, budalasti kreteni koji će se i poubijati i prodati sve živo zbog vlasti.'
U jednom momentu, dok se na sceni odvija borba oko nerešenih, napetih, lažiranih rezultata, sredinom Dunava prolazi ogroman,
moćan i raskošan brod koji pravi velike talase. I dok Jazavac (Milovan Filipović) hvalisavo uzvikuje kako je njihova pobeda podržana počev od 'Njujork tajmsa' do 'Radio Džanerike', publika se smeje i aplaudira, a talasi bivaju sve jači. Slučajno, ako slučajnost postoji, vrtoglava nestabilnost scene dostiže vrhunac u momentu kada akteri pomahnitali od mržnje kreću revolverima da rešavaju situaciju, i razume se, suštinski svi bivaju gubitnici.
Radoje Čupić pričajući za 'Blic' o predstavi i svom liku, kaže: 'Moj Vasa je čovek koji se od dobroćudne osobe transformiše u zlog čoveka koji ne preza ni od čega, čak i trguje ćerkom, da bi se dokopao vlasti. A kad smo kod vlasti, koja je takva kakva je i bila i biće, onda treba slušati Duška Radovića koji kaže da se vlasti treba bojati malo ako je nemate i puno ako je imate.'
Poslednji hitac na sceni ispalila je ona koja je celu čorbu i zakuvala, ubacivši u uši svom dobroćudnom mužu ideju da bi on uprkos (ne)sposobnostima baš mogao biti poslanik. A komentarišući svoju junakinju Jecu, Tijana Maksimović kaže: 'E pa... vlast je slatka... što je ne bi i tamo neka Jeca probala...', a potom uzbiljivši ton dodala da je najuzbudljivije u čitavom projektu upravo to približavanje pozorišta onima koji su daleko od njega. 'Ako imate podatak da 78 odsto Novosađana ne ide u pozorište, šta reći za ta manja mesta', rekla je i kroz osmeh dobacila: 'Ne mora brod da plovi za Šangaj, možda je i lepše kad stiže u Titel, Despotovo, Bač...'
T. Nježić
