Izvor: Politika, 29.Jul.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta sve moraš u Srbiji kad si umetnik
Projektni konkursi nemaju direktne veze sa umetnošću. Oni sa velikim budžetima često imaju zadate teme kao što je pitanje inkluzije Roma, migranata, društveno marginalnih grupa, kaže umetnica Mirjana Boba Stojadinović
Stvaralac u Srbiji, koja praktično nema tržište umetničkih dela, ima dve mogućnosti – da pravi ili da ne pravi kompromis. U prvom slučaju, mada nema stopostotne garancije, uspeće nekako da živi od svog rada, ali će, istovremeno, pristajati na uslove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje mu budu postavljale fondacije i organizacije na čije se projektne konkurse javlja. Jer – ko plaća taj diktira pravila. U drugom slučaju ostaće veran umetničkoj slobodi, bez „uslovljenog” profilisanja i tematizovanja svojih dela, ali neće ni moći da pomisli da pokuša da živi od svog rada. Za život će zarađivati komercijalizujući svoje umeće u nekoj od marketinških agencija ili kompanija... Šta je od ta dva puta manje zlo?
Saša Janjić, istoričar umetnosti (sa umetnikom Goranom Dragašem suosnivač Umetničke asocijacije Prototip), kaže da je situacija posebno alarmantna kada su u pitanju dela savremenih umetnika, dodajući da je ono što se proda toliko malobrojno da od toga niko ne bi mogao da živi, a kamoli da finansira svoj dalji umetnički razvoj. Umetnici su prinuđeni da se snalaze, ili se bave nekim drugim poslom ili se javljaju na projekte, programe...
– Većina projektnih konkursa uglavnom nije orijentisana ka umetničkoj produkciji već se radi o programima koji su tematski opredeljeni, to su aktuelne socijalne teme, rad sa decom, marginalizovanim grupama ili nešto slično. U takvim situacijama umetnici imaju mali manevarski prostor. Dobro je da je u poslednjih nekoliko godina Ministarstvo kulture otvorilo nekoliko konkursa za otkup umetničkih dela, što umnogome pomaže. Jedino ograničenje u tom slučaju jeste da umetnik pronađe neku instituciju koja bi „udomila” njegovo delo. I tu postoji problem – mi nemamo razvijenu otkupnu politiku među muzejima i ostalim institucijama, pa ne postoji reper za uspostavljanje jasnih kriterijuma – objašnjava Janjić i dodaje da u nekim konkursima postoji i posredan upliv politike, baš zato što je tematika usko povezana sa trenutnom situacijom u svetu, dok postoje i fondacije koje su potpuno apolitične, koje ne podržavaju nijednu političku opciju ili ideologiju. Ali, njih je malo.
Na pitanje da li je situacija bolja u okruženju ili je tek Evropa lokacija čije tržište nije zamrlo, naš sagovornik odgovara:
– Naše okruženje muči ista boljka kao i nas, manje-više. Evropa, pogotovo zapadna, druga je priča. Tamo gde ima viška kapitala tamo se i ulaže u umetnost. To su Engleska, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Austrija, skandinavske zemlje... Naši mladi zato često odlaze napolje i pokušavaju da nešto urade preko komercijalnijih galerija.
Goran Dragaš nadovezuje se upravo na temu odliva mladih umetnika i na to kako ga sprečiti.
– Pokušali smo da prevaziđemo sve ovo formiranjem naše umetničke asocijacije. Cilj nam je da na taj način pomognemo umetnicima da se afirmišu. Prvi rezultat ostvarili smo u saradnji sa kompanijom „Blok 67” – otvorena je galerija, konkretan iskorak u pravcu ostvarivanja našeg cilja. Prodaja teško ide, ali nam je u pomoć, što se tiče novog projekta, priskočila Švajcarska kancelarija za razvoj. Oni su zainteresovani da aktivno podrže samozapošljavanje mladih umetnika, kroz participaciju na tržištu, koje bi se s vremenom formiralo. I naša i njihova želja je da se umetnici zadrže u Srbiji, da se ovde promovišu i da njihov rad bude prvo vrednovan ovde. Njihov konkurs nije bio ničim uslovljen, što je velika retkost – ističe Dragaš.
Po Dragašu, najveći naš problem jesu centralizovan sistem i nedostatak podsticaja privredi da ulaže u umetnost. Država, jednostavno, takvu klimu ne promoviše, čega je ranije ipak bilo. Čak i kompanije koje van naše zemlje imaju ozbiljne kolekcije savremene umetnosti ne kreću tim putem kada su njihove filijale u Srbiji u pitanju.
Umetnica Miroslava Boba Stojadinović kaže da joj se čini da projektni konkursi nemaju direktne veze sa umetnošću. Iz njenog iskustva, konkursi se bave „kulturom”, ali u većini slučajeva to se odnosi na kulturni menadžment i kulturne industrije.
– U praksi to znači da su honorari umetnika negde na trećem stepeniku, nakon honorara projektnog menadžera i producenta, računovodstva, a često su u rangu sa honorarima tehničara ili manji od njih. Konkursi sa velikim budžetima često imaju zadate teme koje su usmerene na primenu kulture u određene društvene prakse, kao što je pitanje inkluzije Roma, migranata i drugih društveno marginalnih grupa i drugih tema. Neretko su zahtevi konkursa takvi da oni nameću određenu strukturu rada – da u projektu učestvuju partneri iz tri zemlje sa Balkana ili bivše Jugoslavije, zajedno sa partnerom iz Evrope i slično – kaže naša sagovornica.
Kako dodaje, ako su u pitanju mali projektni konkursi u Srbiji kao što je, na primer, konkurs Grada Beograda, neformalna preporuka Sekretarijata za kulturu je da se honorari za umetnike uopšte ne navode u prijavi, pa se umetnici, najčešće i producenti projekata, dovijaju kako da ipak dođu do honorara, deklarišući svoj rad kao deo rada na projektu, a ne rada na onome zbog čega je formiran projekat – grafičko oblikovanje štampanog materijala, organizacija, prevođenje…
– Tržište umetničkih dela je proizvod određenog modela uređenja zapadne Evrope, koji podrazumeva bogat sistem državnih kulturnih institucija, kao i interes ulaganja privatnog kapitala u umetničku produkciju. U Srbiji ništa od tih preduslova ne postoji. Kada se institucije prijavljuju na iste konkurse za programe na koje se prijavljuju i pojedinačni umetnici, vi shvatate da su oni postali (lažna) konkurencija, a ne partneri. Da bi se podstaklo tržište, a posebno savremene kulturne produkcije, neophodno je pre svega u javnosti promeniti odnos prema kulturi i umetnosti – zaključuje Miroslava Boba Stojadinović.
