Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta nam to „prži stopala“?
„Jedni tvrde da nam je selekcija previše ’tradicionalna’, drugi da su predstave radikalne i nerazumljive. Ali mislim da je to dobro, jer i sama Mira Trailović je jednom prilikom rekla – „Kada prestanu da nas kritikuju, sa Bitefom je gotovo“, kaže Jelena Kajgo, koja je danas na čelu ovog festivala, 45. po redu
Najpre balerina, posle pedagog savremene igre, publicista i kritičar (i lista „Politika”), dramski pisac sa nekoliko izvedenih drama („Fantomi“, Atelje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 212, „Intimus“, Narodno pozorište…), danas direktor Bitefa i Bitef teatra… – to je možda kroki za portret Jelene Kajgo. Ono što je izvesno: u središtu svega što je ova mlada žena dosad uradila stoji – pozornica. I ovaj naš razgovor vodimo u gledalištu, koje čeka publiku, u budvanskom Starom gradu.
Vi iz Bitef teatra ni leti ne možete bez pozorišta?
Izgleda da smo stekli zavisnost. Samo, onu bez neželjenih efekata. Posle deset premijera, koliko smo imali u ovoj sezoni, leto je počelo radom na tri nove produkcije, dve plesne i jednoj dramskoj. U međuvremenu, zatvorili smo festival u Banjaluci, otvorili Infant u Novom Sadu, nastupili na Riječkim ljetnjim noćima, zatim na Thealter festivalu u Segedinu i Purgatorijama u Tivtu. A nakon toga usledila je premijera „Božanstvene komedije“ na festivalu Grad teatar u Budvi.
Ispunila mi se želja da za Bitef dens kompaniju ovaj novi komad postavi koreograf Edvard Klug, čiji rad izuzetno cenim, jer je poslednjih godina konstruisao sasvim osoben plesni jezik. Tako smo dobili jednu kamernu, intrigantnu, na momente grotesknu, na momente vrlo poetičnu verziju Danteovih metafizičkih krugova, transponovanih iz renesanse u ovaj naš cinični dvadeset prvi vek. Tako je, recimo, Pakao metaforično predstavljen furioznim nadmetanjem parova u standardnim plesovima. Tu vrstu „takmičarskog“ koreograf prepoznaje kao onaj „pakleni“ deo naše stvarnosti, taj namešten osmeh, tu potrebu da se bude savršen i lep, a zapravo samo broj koji se lako može zameniti nekim drugim.
Sličnom temom otuđenja, kako od drugih tako i od samih sebe i one svoje „unutrašnje strane“, bavi se i naša naredna plesna produkcija koju ćemo premijerno izvesti u okviru ovogodišnjeg Bitefa. Reč je o predstavi „Ako bismo svi malo utihnuli“, hrvatske koreografkinje Snježane Abramović. U njoj nam autorka ukazuje na permanentnu agresiju i buku koja nas okružuje, na bujicu reči, reklama, informacija, vesti... od kojih jedni druge sve slabije čujemo i sve teže razumemo. Uz malo više tišine, uz manje estradizacije, skandala i površnih banalnosti kojima smo zatrpani, svima bi nam bilo mnogo lakše i lepše. Mislim da, u ovakvom okruženju, sami sebe zapravo sve slabije poznajemo.
Mira Trailović, koja je osnovala Bitef i njegov Bitef teatar, u svojoj viziji videla je grupu umetnika stalno vezanih za ovo pozorište. Kako se vi osećate u tom njenom snu?
Divno. Ali takođe imam osećanje velike odgovornosti. Naravno, osnivanje Bitef dens kompanije u okrilju Bitefa moja je velika satisfakcija. Bila sam aktivni učesnik plesne scene, znam sve njene mane i nedostatke, ali i potencijale. Zato me oduševila ideja koju mi je devedesetih godina izneo tadašnji upravnik Bitef teatra Nenad Prokić o osnivanju plesne trupe pri Bitefu. Nažalost, okolnosti tada još nisu bile sazrele, nije bilo dovoljno šire podrške i razumevanja, pa je savremeni plesni teatar nastavio da tavori, koreografi i igrači su živeli od projekta do projekta, bez redovnog treninga, bez kontinuiteta u radu koji je u ovoj vrsti umetnosti neophodan.
Kada sam pre dve godine došla u Bitef rešila sam da zanemarim sve nedostatke – redukovani budžet, uslove za rad koji su bili daleko od idealnih (Bitef teatar nema probnu salu) i da se okrenem odabiru i dodatnoj edukaciji igrača, kao i kreiranju repertoara. I stvari su polako dolazile na svoje mesto – sada igrači probaju u divnoj baletskoj sali u Dečjem kulturnom centru Majdan, na Senjaku, što je omogućilo da deo prostora u teatru prepustimo dramskim ostvarenjima i da imamo veći broj produkcija. Za dve godine postojanja kompanija ima iza sebe čak devet plesnih ostvarenja, saradnju sa veoma značajnim domaćim i stranim autorima, i stalne pozive na gostovanja. Za svoj rad imamo i podršku Ministarstva kulture, što je u ovim kriznim vremenima od velikog značaja. Zauzvrat, naš cilj je da plesni teatar približimo manjim gradovima u Srbiji, u kojima on nije zastupljen.
Sledeći važan korak jeste formiranje beogradskog plesnog centra, koji bi objedinio Akademiju za umetničku igru, arhiv igre i legate, kao i novu, veću scenu. U toku su pregovori sa upravom Grada u vezi sa ovim projektom, čija je realizacija vezana i za projekat – Beograd prestonica kulture 2020. i planirana je za period od naredne tri godine.
Leto se neće ni završiti a Beograđane čeka novi Bitef. Kakvo mu je „ime” ove godine i zašto?
Ovogodišnji Bitef ima aktuelnu temu – „... na usijanom limenom krovu“, koja nudi različita tumačenja. Na gledaocima ostaje da razmisle da li nam je stvarnost takva da nam „prži stopala“, ili je to pozorište, i Bitef koji se, kao i uvek, bavi vrućim temama. Otvaranje festivala donosi nam jednu zaista „vruću“ predstavu, u režiji čuvenog Jana Fabra, scenski raskošan komad o Prometeju, čoveku koji je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima.
Tu su još neka velika imena svetskog pozorišta – Kastorf, Gebels, Platel, zatim Šerban, Nađ, kao i mlada Žizel Vjen, novo, a već značajno ime francuskog pozorišta. Specifičnost ovogodišnjeg 45. Bitefa jeste deo selekcije pod nazivom – Region u fokusu, nastao kao potreba selektora da programerima iz Evrope i sveta približe pozorišnu platformu jugoistočne Evrope. To je put da Bitef povrati međunarodni značaj koji je imao prvih decenija od svog osnivanja, kao tada intrigantan spoj Istoka i Zapada, i kao značajan i kulturni, ali i društveno-politički fenomen. Vremenom, kroz sve naše Golgote devedesetih godina Bitef je ostao značajan, na prvom mestu lokalnoj zajednici, kao prezentacija onog naprednog i drugačijeg u svetskom pozorištu. Sada ova nova tendencija može da podigne značaj festivala i da omogući veći prodor regionalne produkcije i njenu veću zastupljenost na evropskim scenama. Autori tog dela selekcije su Oliver Frljić, Snježana Abramović, Ivana Sajko, Ivica Buljan, Selma Spahić, Boris Lješević...
Šta bi sve Bitef danas mogao biti, a nije?
Bitef, što mislim da je dobro, i dalje balansira između nekog, uslovno rečeno, vrhunskog mejnstrima, tako što dovodi velike zvezde svetskog pozorišta, ali sa druge strane, selektori Jovan Ćirilov i Anja Suša su u stalnoj potrazi za novim, mladim, hrabrim autorima, koje takođe predstavljaju na festivalu. Naravno, mere štednje nalažu oprez u planiranju selektorskih putovanja, i uslovljavaju brojnost i bogatstvo selekcije. Ali Bitef i dalje ispunjava misiju edukacije nove, mlade publike, kao i širenje vidika budućim autorima kojima će naše pozorište pripasti u perspektivi, iznova im dokazujući koliko je teatar širok i otvoren prostor u kome sami određujemo svoje granice.
Bitef je jedan star festival, ali koji mora uvek biti mlad. Koliko je teško biti tradicionalno nov?
Nije toliko teško, koliko je u našoj sredini nezahvalno. Selektori su često na udaru kritika, i to sasvim protivrečnih – jedni tvrde da je selekcija previše „tradicionalna“, a drugi da su predstave radikalne i nerazumljive. Ali mislim da je to dobro, jer i sama Mira Trailović je jednom prilikom rekla – „Kada prestanu da nas kritikuju, sa Bitefom je gotovo“.
I to je tačno, Bitef mora da provocira, da intrigira, pa ako treba i da nervira!
Uostalom, ne postoji festivalska selekcija na svetu u kojoj se svima sve sviđa, kao ni repertoar nekog pozorišta koji ima za cilj da svima bude po meri. Sve je podložno preispitivanju i drago mi je što je Bitef vrlo otvoren za tu vrstu introspekcije.
Pitanje za pisca – vaše lične premijere skoro nije bilo?
U protekle dve sezone, dok je moj novi komad čekao na red u Narodnom pozorištu, smenila su se tri direktora drame i sada se čeka četvrti. Tako da se stalno vraćamo tri koraka unazad, pa sam malo izgubila elan. Lično, to mi ne pada teško jer sam okupirana poslom u Bitefu i povremenim radom na novoj drami i na jednom romanu. Pisac piše i kada mu se dela ne igraju, to je, što se mene tiče, pitanje svojevrsne mentalne terapije i, uostalom, stvar suštinske potrebe.
Ali mislim da je ovde važno pitanje tretmana domaćih pisaca i zastupljenosti domaće dramaturgije na našim scenama – tretman pisaca je jako loš, a zastupljenost domaćih tekstova dramatično mala.
Koje događaje ili teme preferirate kao pisac?
Isključivo one koje me duboko dotiču, intrigiraju, uznemiruju. Recimo, to je u poslednje vreme činjenica da tako malo činimo dobrih dela. I pitanje da li je to lenjost duha, inercija, genetska oholost vrste, ili nešto drugo? Tu, naravno, na prvom mestu polazim od same sebe. Onda pitanje ironijskog pogleda na svet koje je postalo intelektualna praksa, a zapravo je linija manjeg otpora, kukavičluk. Mislim da je danas potrebna velika neustrašivost da biste bili optimista. U svetu paradoksa i nepravdi, u svetu koji je nakrivo nasađen, u kome se bacaju tone hrane u istom danu, u kome hiljade ljudi umre od gladi, i to na ovoj našoj maloj planeti koju možemo da preletimo u ta ista dvadeset četiri časa. To su neke apsurdne stvari, koje su, nažalost, naša realnost. I jako je važno ne klonuti duhom nego delovati. Makar malo, makar povremeno, ali delovati u pravcu nekog višeg i opšteg dobra.
Jer, kako reče Hajdeger – „Ne pobeđuje dobro, nego težnja za dobrim“. Valjda ta težnja čini da ovaj svet opstaje. Uprkos svemu.
Muharem Šehović
objavljeno: 28.08.2011.
