Izvor: B92, 17.Jan.2015, 11:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Šta kaže Irena Ristić?" u KC Rex
Rad "Šta kaže Irena Ristić?", koji ispituje granice ljudskog susreta u savremenom društvu, na osnovu intervjua autorke sa imenjakinjama iz regiona, biće premijerno prikazan 17. januara (20h) u Kulturnom centru Rex.
Šta kaže Irena Ristić?
Kulturni centar REX, Jevrejska 16, Beograd
17. jaunar 2015. u 20:00
Autorka: Irena Ristić
Scenario: Irena Ristić i Irena Ristić
Izvode: Irena Ristić, Irena Ristić i Irena >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ristić
Saradnja na scenariju: Anđelka Nikolić i Miloš Paunović
Kamera: Aleksandar Papajić
Montaža: David Damjanović
Muzika: Ah Ahilej
Dizajn: Mihaela Drakulović
Produkcija: Hop.La!
Podrška: Orange studio, Quad i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
U regionu Balkana pronađeno je pedeset i devet žena po imenu Irena Ristić koje su pozvane da se upoznaju i da odgovore na nekoliko pitanja.
Njihove lične istorije razlikuju se po mnogo čemu: variraju iskustva, htenja i izbori, koliko i konteksti u kojima su odrastale. Razlikuju se one i po socijalnom, obrazovnom, profesionalnom i porodičnom statusu, po uslovima u kojima žive, po ukusima i stilovima, po verskim, ideološkim i seksualnim opredeljenjima.
Razlikuju se i njihovi doživljaji istorijskih kretanja i obrta na prostoru bivše Jugoslavije. Ime su dobile u različitim vremenima, a odnos zajednice prema poreklu imena određivao je donekle i njihovo pozicioniranje u okruženjima u kojima se se nalazile tokom života.
Sledstveno, nisu sve ni spremne da se upoznaju, ili da svoje mišljenje istaknu u javnom diskursu.
Ukrštanjem ličnih narativa o poreklu imena sa narativima svojih imenjakinja, autorka istražuje moguće tačke dodira: šta bi još moglo da ih spaja, sem imena koje su stekle sticajem okolnosti, i koje, mahom, nisu birale.
“Šta kaže Irena Ristić?” ispituje granice ljudskog susreta u kontekstu jednog iscrpljenog i atomiziranog društva. Pitanje je da li se skaredni individualistički modeli mogu zameniti novim vidovima solidarnosti, u kojima se nepoznate i udaljene osobe povezuju radi prepoznavanja i razmene mišljenja, koliko i univerzalnih ljudskih iskustava.
Da li je uopšte moguć nastanak konstrukta koji osnažuju zajedničko delovanje na opštem i na lokalnom planu? Može li se stvoriti protivteža sve izrazitijoj društvenoj segregaciji, doživljaju izolovanosti, nemoći i prinudne ravnodušnosti?
Rad je polimedijske strukture, zasnovan na ukrštanju performativnih i video elemenata, a materijal za izvođenje nastao je na osnovu biografskih podataka, intervjua i odgovora učesnica na upitnike Maksa Friša iz njegovog "Dnevnika 1966-1971".
