Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je to „mambo-džambo” film?
Dug i naporan američki dan na Lidu sa filmovima Smita, Šredera, Rajhardove i Krokidasa, tročasovni nemački film „Žena policijskog oficira” u 59 poglavlja i osvežavajuća „Filomena” Stivena Frirsa
70. VENECIJA
Venecija, Lido- Još jedan „mambo-džambo” film, komentariše moj izraelski kolega Amir dok zajedno sa mnom, sa osećajem razočarenja, izlazi sa tek završene večernje projekcije filma „Noćni pokreti” američke rediteljke Keli Rajnhard. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << O, da, dodajem skrušeno, bio je ovo dug i naporan američki dan na Lidu.
Rano jutro počelo je sa projekcijom američkog nezavisnog filma „DŽo” pisca, scenariste i reditelja Dejvida Gordona Smita, zasnovanom na romanu Larija Brauna, sa Nikolasom Kejdžom u naslovnoj ulozi čoveka koji se u nekoj američkoj nedođiji, u miljeu i belih i crnih luzera i marginalaca, bavi ne sasvim legalnim poslom „ubijanja” drveća (ušpricavanje otrovnih materija od kojeg se drvo suši), ne razmišljajući mnogo na temu da su šume pluća planete. Tipična američka južnjačka drama o nasilju, haosu i iskupljenju, kakvih smo se nagledali u proizvodima takozvane američke nezavisne produkcije.
Odmah zatim, u istoj dvorani, usledila je projekcija „Kanjona”, novog filma jednog od pionira američke nezavisne produkcije, maestra Pola Šredera, scenariste i reditelja, koji je na 70. Mostri u funkciji predsednika žirija programa „Horizonti”. I opet daleko ispod očekivanog od autora koji je uz DŽona Milijusa, Martina Skorsezea i Voltera Hila ostavio jedan od najsnažnijih pečata u američkom filmu sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka. O tome da je on potpisnik scenarija za „Taksistu”, „Razjarenog bika”, „Opsesiju”, „Kotrljajuću grmljavinu” da i ne govorim. „Kanjoni” je tipičan film američke B-produkcije u kojem Šreder istražuje mračne i nastrane strane Los Anđelesa naših dana, odabravši za glumačke zvezde: ozloglašenu Lindzi Lohan, pornostara DŽejmsa Dina i reditelja Gasa Van Senta. Nedovoljni argumenti za dobar film.
Posle „Kanjona” viđen je, u uvodu već pomenuti, „Noćni pokreti” Keli Rajnhard koji se uz Smitovog „DŽoa” može svrstati u kategoriju američkog nezavisnog filma na ekološku temu. Rajnhardova svoje junake, ekološke aktiviste negde sa zabačenog američkog severa, u tumačenju Dakote Fening, DŽesi Ajzenberg i Pitera Sarsgarda, čamcem zvanim „Noćni pokreti” vodi u ekstremističku akciju dizanja brane u vazduh. Kakvi su motivi ova tri lika, kakvi su ciljevi njihovog akta koji je doneo i žrtve, iz filma sporog ritma i velikog pričanja, ne može se saznati. To nije napisano. I za kraj jučerašnjeg „nezaboravnog” provoda u festivalskim dvoranama kao kasno noćno finale na usledila je, u programu „Dani autora”, i projekcija na ovogodišnjem Sandensu već viđenog američkog filma „Kill your Darlings” DŽona Krokidasa, sa Danijelom Radklifom (Hari Poter je baš porastao) u ulozi kontroverznog američkog poete i preteče „bitnika” Alena Ginzberga. Naravno, iz mlađih dana...
Tek sada dolazi na red objašnjenje šta moj izraelski kolega Amir naziva „mambo-džambo” filmom. To je pretenciozan američki film na neku, navodno, strašno važnu temu, a zapravo je film ni o čemu, sa mnogo priče i kvaziintelektualizma, sa potpisom kakvog važnog reditelja i velikim glumačkim zvezdama. „Mambo-džambo” film može da bude i američki nezavisni i holivudski, s tim što Amir daje prednost holivudskom „mambo-džambu”, jer je ipak zabavniji i uvek dinamičniji. Amir ne spori da i u evropskoj kinematografiji postoje „mambo-džambo” filmovi. Tek da se zna.
Da na 70. Mostri, u glavnom takmičarskom programu, ipak ima šta da se vidi i pamti na duže dokazuju nemački film „Žena policijskog oficira” Filipa Gruninga i britanski film „Filomena” legendarnog Stivena Frirsa. Gruningov film je ozbiljno i upečatljivo sročena priča o porodičnom nasilju, neobično i neuobičajeno postavljenog koncepta fragmentarno građenog dramaturškog i vizuelnog toka, raspoređenog u 59 poglavlja u tročasovnom trajanju. Zvuči komplikovano, ali nije komplikovano za gledanje, jer se kratke scene, pravi mali isečci iz života mlade tročlane porodice – policajca, njegove ljupke supruge i preslatke ćerkice, smenjuju u dobro odmerenom ritmu. Tako se formira potresan mozaik drame koja se odvija iza zidova i zatvorenih prozora kuće, u kojoj voljeni muž svako drugo veče bezrazložno prebija svoju ženu do besvesti, sve do tragičnog kraja. Griningova „Žena policijskog oficira” nije od one vrste filma koji će se svima dopasti, jer zahteva gledaočev angažman, ali će sasvim sigurno imati veliki broj iskrenih poštovalaca, a sasvim moguće i jednu od venecijanskih nagrada.
Frirsova „Filomena” sa briljantnom damom Džudi Denč u naslovnoj ulozi, je sasvim druga priča. Ona koja se rano jutros završila višeminutnim gromkim aplauzima filmskih kritičara i povicima „bravo”. Naoko još jedna od onih, na frirsovski lepršav način, ispričanih životnih priča koje u svojim dubinama nose teške i bolne ljudske drame. A, Filomenina drama je i teška i bolna, čak 50 godina u njoj zakopana kao tajna. Ona je kao devojčurak, štićenica u jednom irskom katoličkom konviktu, zanesena prvom ljubavlju, rodila dečaka kojeg su časne sestre istrgle iz njenog života i dale američkoj porodici na usvajanje. Frirsov film je baziran na istinitom događaju koji je britanski novinar Martin Siksmit ispričao u knjizi „Izgubljeno dete Filomene Li”, otkrivajući mnoge grehe katoličke crkve u Irskoj i Velikoj Britaniji. Stiven Frirs takve priče ume da ispriča, uz puno humora ali i cinizma, gađajući u centar. Biće ovo voljen film.
-----------------------------------------------------------
Uručen „Zlatni lav“ Vilijamu Fridkinu
Američkom reditelju Vilijamu Fridkinu, autoru filmova kakvi su „Francuska veza” i „Isterivač đavola”, svečano je uručen počasni „Zlatni lav” za celokupnu karijeru i prikazan njegov poslednji film „Čarobnjak”, rimejk francuskog klasika iz pedesetih godina prošlog veka.
Uručujući mu nagradu, direktor Mostre Alberto Barbera istakao je da je Fridkin revolucionarno uticao na američku filmsku umetnost i oživljavanje „Novog Holivuda”, dok je u svojoj zahvalnici 77-godišnji Fridkin posebno naglasio da je Venecijanski festival njegov „duhovni dom”, kojem se uvek rado vraća.
-----------------------------------------------------------
A Marina, k’o Marina
Venecijanska filmska Mostra, izgleda, više ne može bez „kraljice perfomansa” Marine Abramović. Prošle godine Marina je bila članica zvaničnog žirija koja je Kim Ki Duku dodelio „Zlatnog lava” za film „Pijeta”, a ove godine Abramovićeva učestvuje u programu „Dani autora” kao jedan od „profesora” gostujućim studentima filma iz celog sveta. Uz to, u ovom programu prikazuje se još jedan dokumentarni film Đade Kologrande o Marini. Ovog puta reč je o filmu „Metod Abramović Marine Abramović”, u kojem naša umetnica kaže : „Bez publike, perfomans nema nikakvog smisla, jer publika kompletira umetničko delo”...
Dubravka Lakić
objavljeno: 01.09.2013.
