Izvor: Politika, 22.Maj.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta će reći Džejn Kempion?
Kakve su šanse Rorvačerove, Beneta Milera, Tomija Li Džonsa, Azanavisijusa, Kronenberga, Louča i braće Darden u trci za „Zlatnu palmu”
Kan – Festival se polako privodi kraju i sada je glavna tema kakvu li će odluku uskoro doneti žiri kojim predsedava novozelandska rediteljka Džejn Kempion. Bude li kojim slučajem uslišila želje francuskih filmskih kritičara, onda će na pobedničkom prestolu ponovo biti viđena belgijska braća Darden, čiji su film „Dva dana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna noć” Francuzi obeležili sa rekordnih osam „palmica”. Ukoliko se Kempionova bude rukovodila glasovima anglosaksonskih kritičara, onda nema druge do pobede Majka Lija sa filmom „Gospodin Tarner”, a kada bi se pitao vaš kritičar onda bi sa „Zlatnom palmom” u rukama za film „Timbuktu” ove godine osvanuo Abderahman Sisako. Eto, tako trenutno stvari stoje.
Posle uzbudljivog kanskog početka, usledio je nešto mirniji nastavak sa obiljem i više nego solidnih filmova. Pravo malo osveženje priredio je italijanski film „Čudo” Alis Rorvačer, jednostavan i nepretenciozan, sa puno duha i energije. Porodica pčelara iz Toskane prijavljuje se na takmičenje za najboljeg malog poljoprivrednika, pristavši tako da učestvuje u rijaliti televizijskom programu „Zemlja čuda” koji vodi lokalna starleta (Monika Beluči) i u kojem takmičari svoje proizvode predstavljaju obučeni u stare Etrurce. Fina, duhovita priča u kojoj su porodica i priroda u prvom planu...
Na sasvim drugi način povoljan utisak ostavio je „Lovac na lisice” američkog reditelja („Kapote”) i kanskog debitanta Beneta Milera. Ovo je zbog mnogo čega film koji je kao stvoren za ovogodišnju trku za Oskara. Kroz istinitu priču o osvajaču olimpijske zlatne medalje u rvanju Marku Šulcu (igra ga Čening Tejtum), Miler američki san pretvara u noćnu moru. Zlatnim rvačem gospodari njegov sportski sponzor, čuveni multimilijarder i sportski fanatik Džon du Pont, iza čijeg se lika i dela krije teški psihopata i manipulator zbog čega je i ubijen.
Ni američka priča „ Mape do zvezda” kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga, iako nije reč o njegovom najboljem filmu, ne ostavlja ravnodušnim. Kronenberg je ovim filmom udario snažan šamar Holivudu i njegovom star-sistemu koji glumce, ali i čitavu filmsku industriju dovodi do potpunog moralnog sunovrata. U filmu je izvrsna Džulijen Mur.
Od viđenijih i bombastičnijih filmova u glavnom takmičarskom programu bio je i klasični vestern „Kućni čovek” u režiji Tomija Li Džonsa u kojem on igra ostarelog kauboja angažovanog od strane Hilari Svonk, u akciji transporta tri umno poremećene žene iz Nebraske u Ajovu, gde ih na kraju puta čeka sveštenikova žena koja leči duše, čiji lik tumači Meril Strip...
Bombastičan je i novi film francuskog oskarovca Mišela Azanavisijusa („Artista”), nazvan „Potraga”. Reč je o svojevrsnom rimejku istoimenog filma Freda Cinemana iz 1948. godine sa Montgomeri Kliftom, samo što je francuski reditelj priču smestio u 1999. u Čečeniju i u okrilje Drugog čečenskog rata (vreme Jeljcina). Film je ambiciozno realizovan uz pomoć ruskih i čečenskih glumaca, Anet Bening (službenica UN) i Berenis Bežo (službenica EU). Složen je i emotivno težak, nažalost ne i savršen jer Azanavisijus povremeno gubi tlo gradeći dvostruko kružnu narativnu konstrukciju. Maleni Abdula-Kalim, koji glumi čečenskog dečačića koji traga za izgubljenim bratom i sestrom, nezaboravan je. Film je antiratni, a ne antiruski kako su mu to mnogi unapred pripisali...
Viđen je i tri-D film „Zbogom jeziku” legendarnog Žan-Lik Godara, koji je tipični godarovski filozofsko-esejističko-eksperimentalni traktat o fundamentu umetnosti i ljudske brutalnosti. O kakvom je jeziku reč, pitanje je otvoreno. Da li je to jezik ljudi, tela, duše, svesti, prirode, životinja, ljubavi? Odgovor, nažalost, nije dobijen, a Godar ponovo nije imao hrabrosti da dođe u Kan kako bi porazgovarao o svom filmu...
Od suočavanja sa gledaocima i kritičarima ni ovog puta nije pobegao britanski reditelj Ken Louč, čiji je film epohe u Irskoj „Džimijeva dvorana” zagrejao jutros dlanove publike. Reč je o filigranski tačno i vizuelno izdašno režiranoj drami o istinitoj ličnosti – političkom aktivisti Džimiju Graltonu, prognanom u SAD 1930. godine, jer je proglašavan komunistom zato što je u svom selu izgradio plesnu dvoranu, pretvorivši je polako u pravi, dragoceni dom kulture...
A braća Darden? Zbog čega njihov film „Dva dana, jedna noć” francuski kritičari toliko vole? Zato što je na minimalistički i sasvim nepretenciozan način raskrinkao sve mehanizme surovosti takozvanog liberalnog kapitalizma i menadžmentskih „tiranina”, što otpuštaju zaposlene i bez pardona i bez morala. A sve je to rečeno kroz kratku priču o Sandri (Marion Kotijar), koja ima samo vikend da ubedi kolege da se odreknu bonusa kako bi ona sačuvala posao. Na kraju je ipak sačuvala samo ljudsko dostojanstvo. Dardenovi su za ovakav film bili nagrađeni gromkim aplauzom...
Dubravka Lakić
objavljeno: 23.05.2014.
