Izvor: Blic, 17.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpstvo za ponavljače
Srpstvo za ponavljače
Ispod nekog kamena, ispod kojeg su je njeni sklonili da ih više ne bruka, ispuzala je bivša ministarka, ona koja misli da je Branko Radičević pseudonim Desanke Maksimovića, a da su 'Đački rastanak' i 'Krvava bajka' – ista stvar. Kamen, ispostavilo se, nije, kao u drugim slučajevima, kakvo diplomatsko službovanje, daleko od očiju domaće javnosti, tamo gde se može nesmetano lupetati o čemu se hoće; ne – propalu ministarku sklonilo je u zavetrinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upravnog odbora medijske kuće koju su i inače politički čerupali, što spolja, što iznutra.
I, gle, formulacija kojom je gospođa (gospođica, gospođetina, šta već), propala ministarka blagoizvolela počastiti za nju nepoćudnu televizijsku i radijsku stanicu jeste – antisrpstvo. Godina je, inače, dve hiljade i šesta, a pod požarevačkom lipom počiva onaj nesrećnik za čijeg su vlastodržačkog vakta medijski mediokriteti pravili karijere takvim gestovima.
Ne znam šta smeta sestri Srpkinji u beogradskoj gradskoj televiziji. Od tamo su se brže-bolje, a gotovo jednako glupavo, uzeli braniti zaklanjajući se za nekog verskog službenika i izvesne televizijske emisije u kojima se može videti i monahinje-fudbalerke, između ostalog. Uzeli su se braniti sa 'srpskih', umesto sa demokratskih pozicija. Poistovetili su versko i nacionalno, samo nisu dodali još i državno, kako je to već naš običaj: ko nije Srbin, ni pravoslavan – taj je, namah, sumnjiv.
I tako smo se, eto, vratili u devedesete godine dvadesetog veka, kao vremeplovom.
Predizborno je vreme, pa bi valjalo zamoliti gospođine (ili...) partijske drugare da je malo vrate pod onaj kamen. Ili već neki drugi.
Da se ne blamira(ju).
Neko vreme.
Momak iz našeg sokaka
'Borat' reditelja Larija Čarlsa
Kulturno proučavanje Amerike radi sticanja koristi za slavni narod Kazahstana, to je podnaslov filma koji je potresao Ameriku i preostali deo sveta. I to doslovno, salvama smeha, kako se dogodilo i na projekciji u Takvudu, mom omiljenom bioskopu. 'Borat' (god. proizvodnje: 2006. trajanje: 84 min) reditelja Larija Čarlsa je bez bliskog presedana. Valja imati komičara koji će izvesti najopasniji model satire: oterati najgore stereotipe o rasnoj, religioznoj i kulturološkoj mržnje do kraja, upravo onako kako je to izveo genijalni Džonatan Svift koji je predlagao da se izgladneli irski narod nahrani ljudskom odojčadi, ili Leteći cirkus Montija Pajtona u svom remek-delu 'Smisao života', ili Mel Bruks u mjuziklu 'Proleće za Hitlera i Nemačku'.
Borat je ostvarenje britanskog komičara Saše Barona Koena, koji svoju izmišljotinu, tv-reportera iz Kazahstana, odvodi u Ameriku kako bi u aranžiranom dokumentarističkom stilu ukazao na kakvim apsurdima i i idiotizmima počiva veliki deo 'vrlog novog sveta'. Borat kao lik je pomalo prenaglašen momak iz našeg susedstva (u našoj verziji, on bi mogao da nosi majicu sa 'Vojvodinim' likom i ozbiljno uzvikuje 'Karlovac, Virovitica...'). Uostalom, nije slučajno ovaj film svom širinom propraćen muzikom iz Kusturičinih filmova. U prodavnici oružja Borat traži savet od prodavca o tome kako se najbolje odstreljuju Jevreji, a ovaj mu mrtav ladan ponudi pištolj sa kalibrom od devet milimetara.
Koenov humor pogađa bigotnu i mediokritetsku Ameriku (ima izuzetaka, naravno, u studentskim kampusima) koja se guši u klišeima najgore vrste. Od pokojnog Pitera Selersa (Indus u filmu 'Žurka'), i nešto ranije, od Gruča Marksa, nismo videli komičara koji tako efektno u ulični rialiti-program unosi zrno ludačkog nadrealizma i sprdanja sa tobožnjom građanskom pristojnošću. Valja imati delić razumevanja za pogođenost Kazahstanaca. Da je ovde reč o Srbima, već bi možda poleteo Molotovljev koktel ka nekoj ambasadi.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
