Izvor: Politika, 04.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski grad greha
Takmičarski program: „Ja sam iz Titovog Velesa”, „Živi i mrtvi”, „Potpuni mir”, „Jaje”, „Ruski trougao”, „Teško je biti fin”, „Putovanje sa domaćim životinjama” i „Miloš Branković”
Festov takmičarski program „Evropa van Evrope”, za koji je svih ovih dana rezervisan termin od 20 sati u Velikoj dvorani Doma sindikata, nudi osam brižljivo odabranih filmova iz zemalja koje još uvek nisu članice EU, ali kinematografski i te kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pripadaju Starom kontinentu.
Iako koncepcijski problematičan, makedonski film „Ja sam iz Titovog Velesa”, za koji su zaslužne sestre Teona Mitevska, rediteljka, i Labina Mitevska, producent filma i tumač glavne uloge, mami poetikom kadrova i pričom o sudbini tri sestre koje životare u provincijskom, tranzicionom i gotovo zaboravljenom gradu koji je nekada bio metalurški gigant.
Najstarija se drogira, srednja preko kreveta želi da stekne vizu za inostranstvo, a najmlađa – kroz čiji unutrašnji monolog spoznajemo priču, nema je devica koja veruje da je bezgrešno začela. Opredelivši se za balkanski magični realizam, Teona Mitevska je preopteretila priču, načinila je pretencioznom. U filmu ima svega: i psihoanalize i socijalističkog industrijskog nasleđa i sudbine egejskih Makedonaca i vizuelnih jungovskih simbola. Međutim, ima i mnogo toga dragocenog, recimo – prave i iskrene ljudske topline.
Hrvatsko-bosanski film „Živi i mrtvi” Kristijana Milića (prema romanu Josipa Mlakića), precizno je izvedena ratna drama sa snažnom antiratnom porukom. Počevši od Andrićeve rečenice „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo”, film prati dve ratne priče iz srednje Bosne, iz dva različita vremenska perioda – 1993. i 1943. godine i prikazuje svet u kojem je borba permanentno stanje, ubijanje i pljačkanje dnevna rutina, a likovi s bilo koje strane nišana, u osnovi zli i nemilosrdni, ogrubeli od borbe, hodajući prokletnici bez budućnosti. Vezu između dve samo vremenski različite priče, reditelj je pojačao pojavljivanjem istih glumaca, koji glume i pretke i potomke, te utvare sa Grobnog polja. Dve paralelne linije filma susreću se u halucinantnom, alegorijskom finalu, na groblju na kojem se sastaju živi i mrtvi ratnici, što svedoči o balkanskom usudu – cikličnom ponavljanju nemilih istorijskih događaja. Reditelj Milić je distanciran, gotovo hladan spram junaka i događaja koje slika gotovo sa dokumentarističkom preciznošću, bez uvijanja ili patetike. Načinio je veoma kompetentan film, vrsno glumljen i odlično snimljen.
Dobar utisak ostavlja i kirgistanski film „Potpuni mir” Ernesta Abdidžaparova, poletno malo delo koje otvara nove poglede na temu ženske emancipacije, kroz dopadljivu priču o otimanju neveste u ruralnim predelima Kirgistana.
Turski film „Jaje” Semiha Kaplanoglua, bavi se intelektualcem iz Istanbula koji odlazi u provinciju na pogreb majci gde se suočava i sa obavezom žrtvenog obreda. Početna odbojnost urbanog literate spram tradicionalnih običaja počinje polako da se topi zahvaljujući šarmu krotke i skromne devojke, ali i postepenim otkrivanjem duboko zakopanog identiteta. Kaplanogluov film je pun detalja, poseduje emociju i rediteljski je tačan.
Iz Gruzije je stigao krimi-triler „Ruski trougao” Alekoa Cabadzea, u kojem su glavni likovi žrtve skorašnjih čečenskih ratova, izgubljene u megalopolisu koji nikada ne spava.
Večeras u 20 sati u dvorani Doma sindikata na programu je i „Teško je biti fin” bosanskog reditelja Srđana Vuletića, priča o sarajevskom taksisti sa jednom nogom u kriminalnom miljeu, koji iz porodičnih razloga odlučuje da promeni životni stil nabolje. Ovo je dopadljiv, iako ne i preterano originalan film, koji elegantno, lako i tačno sledi narativne premise čitave dve trećine svog trajanja, sve do finalnog obrta kada Vuletić, uvođenjem motiva očinstva, skreće film u drugom pravcu.
Sutra uveče u istom terminu premijerno će se prikazati i ruski film „Putovanje sa domaćim životinjama” Vere Storoževe, bajkoliki esej o seoskoj ženi, sa vrsnom glumicom Ksenijom Kutepovom i sjajnom fotografijom Olega Lukičeva. I Storoževa, poput Teone Mitevske, u fokus svog filma stavlja iskonsku potrebu žene za ostvarivanjem materinstva, lične sreće i slobode. Privlačno delo zavidne estetike.
Za poslednji takmičarski dan (subota, 1. mart) zakazana je i svetska premijera novog domaćeg filma „Miloš Branković” Nebojše Radosavljevića. Opredelivši se za crno-belu tehniku i estetiku nasilja, uz povremenu upotrebu citata, Radosavljević stvara debitantski film za koji se može reći da je srpska replika na Rodrigezov i Milerov „Grad greha”, s tim što je u grehu, zločinu, krvi i sveopštem nemoralu, potonuo sada Beograd. Sprega kriminala sa političkom, policijskom, medijskom i intelektualnom elitom, uključujući i predstavnike nevladinih organizacija, servirana je u ovom na trenutke pretencioznom filmu poput žestokog šamara. Niko nije nevin, čak ni glavni junak kojeg svakodnevne egzistencijalne i društvene okolnosti pretvaraju u masovnog ubicu. Za pohvalu je fotografija Miloša Kodema i glumački doprinosi Miloša Vlalukina, Nebojše Milovanovića, Andreja Šepetkovskog. Naročito, Borisa Komnenića (videćete i zašto). To se zove glumačka hrabrost, majstore!
--------------------------------------------------------------
„Politikina” nagrada za najbolji film
Najboljem filmu iz programa „Evropa van Evrope” prema odluci međunarodnog žirija pripašće „Politikina” nagrada, autorska replika skulpture „Eritrocit” Nikole Pešića, koju je umetnik
izlagao na Oktobarskom salonu 2005. godine. Statua je izrađena od punog poliranog mesinga, sa postoljem od brušenog nerđajućeg čelika, ipredstavlja crveno krvno zrnce, koje organizmu prenosi svež kiseonik, obnavlja mu snagu i održava ga u životu. Zlatna boja Pešićevog „Eritrocita” nagoveštava da nije reč o prostom modelu jedne vrste krvne ćelije, već o metafori duhovnog obnavljanja i katarze. Na taj način, statua predstavlja i onu stvaralačku ličnost, čija dela popravljaju krvnu sliku kulturnog, umetničkog i filmskog organizma.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 28.02.2008.]
.jpg)
