Izvor: Politika, 05.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska naiva i pirotski ćilimi u Švedskoj
Uspeh izložbe u švedskom gradiću Leksandu svedoči da naivna umetnost nije marginalna već samo marginalizovana
Specijalno za „Politiku”
Stokholm – Dalarna, oblast u zapadnom delu srednje Švedske, s pravom se smatra kolevkom nacionalne izvorne umetnosti. Tu se nalazi gradić Leksand, što u slobodnom prevodu znači „razigrani pesak”, a meni se čini da je ovde sve razigrano i u skladu: priroda, tradicija i umetnost. U >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << živopisnom pejzažu razbacane su drvene kuće; crvene, sa belo obojenim ramovima oko vrata i prozora, čiju su unutrašnjost tokom 18. i 19. veka oslikavali lokalni samouki slikari.
Kraj je nadaleko poznat po bogatstvu folklorne tradicije, a Dala slikarstvo uz nezaobilaznog drvenog konjića neki su od najprepoznatljivijih simbola Švedske. Zato je tu, u srcu ove visoko industrijalizovane zemlje, turizam već 150 godina najznačajnija privredna grana.
U Kulturnom centru Leksanda 12 godina zaredom održava se međunarodna izložba pod nazivom „Raskršća”. Projekat predstavlja kulturni most – susret umetnika iz celog sveta. Sa naših prostora ovde su izlagali, da pomenemo nekolicinu: Karanović, Zec, Rakidžić, Bešić, Knežević, Veličković.
Tokom istorije, sve kulture sveta stvarale su umetnost kao odraz sopstvenog identiteta, a ona je bila idealni posrednik u međukulturnoj komunikaciji. Umetnost ima svojstva univerzalnosti, ali nisu sve umetnosti podjednako vrednovane. Imperijalni centrizam Zapada potcenjuje estetsko stvaralaštvo ostatka sveta, koje nema uzore u kanonima antičke Grčke i renesanse. Taj pogled na kulturu iz perspektive „centar” i „periferija” ili „mi” i „oni” ima patronizirajući stav prema umetnosti periferije,rukovođen je sopstvenim merilima vrednosti i ne trudi se da upozna drugu stranu. Pritome se zanemaruje činjenica da su baš„oni” u prelomnim trenucima krize bili veliki izvor inspiracije, doprinoseći tako grandioznom uzletu akademske umetnosti centra.
Toj periferiji pripada i umetnost samoukih. Oni nemaju estetsko obrazovanje, niti njihova takozvana naivna, primitivna ili marginalna umetnost podleže bilo kakvim pravilima likovnosti; njih ne zanimaju perspektiva, zakoni kompozicije, niti odnos svetlosti i senke. Kod te umetnosti, kojoj je teško dati adekvatan naziv i koju je teško klasifikovati, jedno je izvesno: ona se stvara spontano i iz srca, a umetnici kao da ne slikaju ono što vide već ono što misle da vide.
Autori ovogodišnje izložbe koja nosi naziv „Sär art – genuin naivism”, kustosi Dag Franzen i Jovica Marčeta, pozajmljujući eksponate iz zbirki muzeja, privatnih kolekcija i od umetnika, napravili su interesantan mozaik, dovodeći umetnost periferije u centar interesovanja. Svuda unaokolo po ovom modernom zdanju, slike i skulpture iz različitih kultura otimaju se o naš pogled: čudotvorne lutke Akua’ma i obredni pokloni iz Afrike, švedsko Dala slikarstvo i crteži u pesku Aboridžina. Jedna kraj druge, snagom svojih nabijenih formi zrače kamena Šona skulptura iz Zimbabvea i magična plastika Dragiše Stanisavljevića. Do njih, vikinške runa stene, slike Šama iz Laponije i naivna umetnost Švedske i Srbije.
Ovo je treći put u poslednje dve godine da je srpsko naivno slikarstvo pred švedskom publikom, pa se čini da ovde vole taj fantastični univerzum živih boja. Da li zato što prizori sa slika kao da pripadaju nekom idiličnom svetu, malo boljem i lepšem od ovoga našeg, ili zato što taj stil nalik dečjem zrači pozitivnom energijom pronoseći poruke dobre volje i prijateljstva? Ovde su predstavljeni radovi najpoznatijih slikara srpske višeetničke naive, što čini više od pola celokupne izložbe. Pred gledaocima, kao na filmu, promiču scene iz Ilijade Ilije Bosilja, Rašićev pogled iz ptičje perspektive i razbokoreni seoski prizori Dobrosava Milojevića. Robusni likovi Martina Jonaša, između pastoralnog pejzaža Miroslava Živkovića i odlomaka iz snova Milosava Jovanovića. Tu su i Florika Puje, Životin, Jan Bačur, Mraz, Knjazović, i mnogi drugi.
Najčešća tematika ovih slika su dnevna zbivanja na selu ili tradicija i običaji naroda; i baš ta zagledanost u sopstveni identitet smatra se u današnje vreme multikulture razlogom povećane zainteresovanosti u svetu za ovu vrstu umetnosti. Izložba ima dobar odjek u štampi, a u okviru edukativnog programa organizovana su predavanja o marginalnoj umetnosti, kao i posete za škole.
Ovde se našla i jedna slika akademskog slikara Voje Stanića, koja je već jednom izlagana sa slikama naivaca. To se dogodilo 1969. godine, na velikoj zajedničkoj izložbi jugoslovenske naive u Stokholmu. I tada, i sada, prisustvo ove slike potvrđuje univerzalnost i magično jedinstvo svih vrsta umetnosti, a uspeh ove izložbe svedoči da naivna umetnost nije marginalna već samo marginalizovana.
-----------------------------------------------------------
Studenti proučavaju šare
Tu je izloženo i nekoliko primeraka starih pirotskih ćilima, onih istih koji su davne 1957. godine bili prikazani na izložbi u Stokholmu. Prema prvobitnoj zamisli ćilimi je trebalo da budu samo lepa pozadina glavnom delu izložbe. Međutim, izgleda da su dubok i zreli sklad njihovih prigušenih tonova napravili izvanredan utisak – tu se posebno ističe ćilim „Svekrvin jezik” iz 19. veka – pa su ova plemenita tkanja već na otvaranju bila vrlo zapažena. Možda je publika u toplini kojom zrače ovi predmeti sa granice svetog i profanog prepoznala simbole koje oni u sebi čuvaju: poreklo, tradiciju, zavičaj.
Zapitan da kaže svoje mišljenje, istoričar umetnosti – specijalista za tekstilne tvorevine – u prvom trenutku prilično uzdržan, pošto ih je pažljivo pregledao sa svih strana, bio je impresioniran kvalitetom tkanja, dvostrukim licem i raznovrsnošću motiva pirotskih ćilima. Prema rečima kustosa Jovice Marčete, studenti akademije primenjene umetnosti iz Leksanda su vrlo inspirisani dragocenom harmonijom njihovih boja i šara, pa svakodnevno dolaze na izložbu, marljivo unoseći u svoje beležnice utiske i skice.
Aleksandar Đorđević
[objavljeno: 06/01/2009]
