Izvor: Politika, 06.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska latinica kao ćirilica
Poznati lingvista dr Milan Šipka predlaže usavršavanje srpskog latiničnog pisma po principu „jedan (jedinstven) grafem za jedan fonem standardnog jezika”, kako je uređena i srpska ćirilica
U nizu predloga za preispitivanje standarda srpskog jezika, naš poznati lingvista dr Milan Šipka odlučio se da pokrene – za mnoge njegove kolege vrlo radikalno – pitanje mogućnosti usavršavanja sadašnjeg srpskog latiničnog pisma. Polazeći od činjenice, kako piše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u studiji „Pismo i pravopis”, unetoj u upravo objavljenu knjigu „Standardnojezička preispitivanja 1” (izdanje „Prometeja” iz Novog Sada), da je sticajem društvenih okolnosti u toku 20. stoleća latinica postala drugo srpsko pismo, te da ozbiljni društveni i kulturni razlozi isključuju vraćanje srpske kulture samo jednom (ćiriličnom) pismu, dr Šipka razmatra i, što je još važnije, daje konkretni predlog srpskog latiničnog pisma koje bi bilo u automatskoj konverziji sa srpskom ćirilicom.
Naš istaknuti stručnjak za lingvistiku koji ima puno čitalaca, naročito među mladima, i koga zovu „beletristom kada piše o jeziku”, usavršavanje latiničnog pisma i njegovo prilagođavanje potrebama savremenog srpskog standardnog jezika vidi u zameni dvostrukih znakova (digrafa) dž, lj i nj odgovarajućim jedinstvenim znakovima (monografima).
Podsećajući u studiji da je do 1918. godine ćirilica bila jedino srpsko pismo, i da je upotreba latinice među Srbima, čak i onima izvan Srbije, pod austrougarskom vlašću, bila veoma retka pojava, dr Šipka kaže da se ideja zamene ćirilice latiničkim pismom u Srbiji pojavila s prihvatanjem ideje jugoslovenstva (i, posebno, srpsko-hrvatskog) državnog, kulturnog, a u srpsko-hrvatskom slučaju i standardnojezičkog zajedništva. To je bilo navelo i Jovana Skerlića da u svom predavanju u Društvu za srpski jezik i književnost 4. novembra 1913. godine iznese predlog o usvajanju ekavskog izgovora i latinice kao bitnih elemenata i osnove zajedničkog standardnog jezika Srba i Hrvata. Na hrvatskoj strani, Skerlićev predlog, piše dr Šipka, imao je izvesnog odjeka: neki pisci, pa čak i bard hrvatske filologije Tomo Maretić, počeli su pisati ekavski.
„Ali, prvobitni zanos brzo je splasnuo tako da se hrvatska kultura vraća ijekavici koju, zapravo, osim pomenutih izuzetaka, nije ni napuštala. Nasuprot tome, Srbi u javnom životu između dva svetska rata počinju sve više upotrebljavati latiničko pismo.” Potiskivanje ćirilice naročito posle Drugog svetskog rata nastaje zbog, kako je i Pavle Ivić napisao, težnji „komunističkih vlasti u Srbiji, koje su u prihvatanju latinice gledale doprinos približavanju zapadnim delovima Jugoslavije i učvršćivanju državnog jedinstva”.
Danas je latinica u izdavačkoj delatnosti u Srbiji, na primer, mnogo više zastupljena nego ćirilica, a malo je poznato da su u svetu, pri katalogizaciji, mnoge srpske knjige štampane na latinici svrstane u korpus hrvatskog izdavaštva.
Veliki broj srpskih lingvista danas smatra da je dvoazbučnost osobenost savremenog srpskog standardnog jezika „koju će biti teško ukloniti bez velike nacionalne i kulturne štete, ma o kom se od dva moguća izbora radilo: ili samo ćirilica, ili samo latinica”. Zato je na dnevni red stručnih rasprava stavljeno pitanje grafijskog usavršavanja srpskog (latiničnog) pisma, budući da zaista nema potrebe razmišljati o promeni ćirilice.
Naša „vukovica” sasvim dobro funkcioniše, kaže dr Šipka, pa zato ukazuje samo na „potrebe i mogućnosti usavršavanja srpskog latiničnog pisma po principu „jedan (jedinstven) grafem za jedan fonem standardnog jezika”, kako je rešena i srpska ćirilica.
U nizu razloga koje iznosi u korist ove promene, dr Šipka na prvom mestu navodi lingvistički i podseća da je sadašnja latinica kojom se služe Hrvati i Muslimani (Bošnjaci), a u velikom broju i Srbi i Crnogorci, nastala u 19. stoleću kao rezultat Gajevih reformi, po ugledu na zapadnoslovenska latinička pisma, pre svih češko. Od inovacija Đure Daničića ostalo je samo slovo đ.
Za razliku od ćirilice, latinca, dakle, ima tri dvostruka znaka za foneme dž, lj i nj: dž, lj i nj. Ova neekonomičnost pri pisanju, kako smatra dr Šipka, što je najmanje, dovodi i do zabune u čitanju, pa tako često čitamo Tanjug, Viljem ili injekcija umesto Tanjug, Vilijam odnosno injekcija.
Uvođenjem jedinstvenih slovnih znakova (monografa) takve bi se situacije i greške isključile. Autor predloga za nova tri monografa srpske latinice ukazuje i na estetske razloge koji se naročito vide u ispisanim firmama i drugim nazivima, gde „digrafi tu remete vertikalu, pa se često i rastavljaju, dok bi monografi delovali skladno i likovno ujednačenije, upravo kao u ćirilici”.
Strahovi da bi usavršavanje naše latinice i njeno usklađivanje sa vukovskim principima doprinelo još većem potiskivanju ćirilice, dr Šipka odbacuje i kaže:
– U ovom trenutku problem potiskivanja ćirilice neće se rešiti odricanjem od usavršavanja latiničkog pisma, „nego društvenim dogovorom i zakonskim propisima koji ćirilici, kao tradicionalnom srpskom pismu, treba da obezbede apsolutnu prednost u službenoj upotrebi”.
Dr Milan Šipka kaže da usavršavanje srpskog latiničkog pisma ne predstavlja nikakvu radikalnu reformu, već samo prestilizaciju digrafa. Ipak, priznaje da su mišljenja oko njegovog predloga podeljena: razloga za i protiv ima dosta, a koji će razlozi pretegnuti, neka pokaže praksa.
– Nisam nikakav reformator, nikakav Gaj ili Vuk – kaže dr Milan Šipka za „Politiku” i dodaje da je samo reč o ukidanju dvojnih znakova dž, lj i nj i njihovo, u celini, usklađivanje sa srpskom ćirilicom (vukovicom) po principu jedan glas jedno jedinstveno slovo.
U očekivanju, kako kaže, i oštrijih sučeljavanja, dr Milan Šipka nam kaže da odavno koristi ova tri monografa i da ih redovno unosi dok rešava ukrštene reči.
-----------------------------------------------------------
Prošlo vreme za reforme
U svojoj studiji dr Milan Šipka iznosi i da dr Ivan Klajn smatra da je odavno prošlo vreme za grafijske reforme. Dr Klajn je u pismu dr Šipki naveo povodom ovog predloga da „i u engleskom, gde je reforma ortografije preko potrebna i gde je bilo bezbroj predloga, nikad ništa nije učinjeno, jer je nemoguće preštampati milione knjiga i vratiti u osnovnu školu trista miliona pismenih ljudi”. I u svojoj kolumni, navodi Šipka, u NIN-u, dr Klajn se osvrće na testament Bernarda Šoa, koji je „celokupnu zaradu od svojih autorskih prava namenio stvaranju fonetskog pisma za engleski”, što nije uspelo, jer taj „projekat je zapravo bio čista utopija”.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 07/03/2008]
.jpg)
