Izvor: Politika, 25.Feb.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska knjiga u belom svetu
Politika istražuje: Koliko je država dosad izdvojila za prevod dela naših autora, kakva je mapa njihovih izdanja, kako stići do velikih jezika i veleizdavača, zašto nas nema više u Rusiji, a ima u Nemačkoj i Ukrajini, ko lobira, a ko sklapa ugovore
Prošle subote Ministarstvo kulture Srbije četvrti put raspisalo je konkurs za sufinansiranje prevoda srpskih knjiga u svetu. Na prethodna tri, za podršku iz ove kase izdvojeno je oko 175.500 evra, za ukupno 125 naslova, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rasponu od 500 do 4.000 evra, u zavisnosti od jezika i obima prevoda. Do sada je objavljeno oko polovinu naslova, a prosečno vreme njihovog objavljivanja je oko godinu i po dana.
Pojedinačno, najviše je izdvojeno za prevode knjiga: „Dizraeli i srpsko pitanje” M. Kovića na engleski (4.000 evra), antologiju savremene srpske drame na poljskom i prevod drama Milene Marković na francuski (po 3.500), „Druid iz Sindiduna” V. Bajca na grčki, „Komo” S. Valjarevića i „Senke na zidu” R. Petkovića na nemački (svaki po 3.000)…
Pogled na mapu knjiga koje su prevedene poslednjih godina nije idealan. Uglavnom opisuje mapu bliskih slavističkih veza, umešnih prevodilaca i agilnih malih izdavača koji ličnim zalaganjem uspevaju da dela pojedinaca budu prevedena u tim sredinama: Izdavačka kuća „Zandonai” u Italiji, nekolicina akademskih izdavača iz Poljske, prevodilac Gojko Lukić u Francuskoj, „lejdi“ Gaga Rosić sa ćerkom, u Grčkoj, Mirjana i Klaus Vitman, Astrid Filipsen, Manfred Jenihen, izdavač Viktor Kalinke u Nemačkoj, ili Ala Tatarenko u Ukrajini…
Svetislav Basara, kome je u skorije vreme izašlo ili je u toku prevođenje sedam naslova („Fama o biciklistima” i „Uspon i pad Parkinsonove bolesti” na makedonskom, ova druga i na slovenačkom, „Mongolski bedeker” na španskom i nemačkom, a „Peking by Nigh” na francuskom, kaže da osim prevodiocima, za promociju srpskih književnih dela na drugim jezicima treba zahvaliti i izdavačima poput francuskog „Les Allusifs”, koji je istovremeno i agent nekolicine naših pisca, među kojima i njegov.
Kuriozitet je prevod knjige Vuka Draškovića, „Sudija”, na albanski, u izdanju „Naimi” iz Tirane, takođe uz pomoć našeg ministarstva (500 evra).
Kako ne mali novac koji se izdvaja u cilju bržeg prodora srpskih knjiga u svet usmeriti ka veleizdavačima, na velikim jezicima i velikim tržištima?
Mladen Vesković, koji u Ministarstvu kulture radi na programu podrške stranim izdavačima za objavljivanje dela naših autora, kao san snova navodi najavu izdavača „Hoton Miflin Harkort”, ogranka poznate američke kuće „Random haus”, u pravom smislu „izdavačkog Mercedesa”, da će objaviti „Pijavice” Davida Albaharija. Ali, anglosaksonsko tržište i dalje je prilično zatvoreno za dela „malih” kultura, a ne malo treba poraditi i kod Francuza, ali i Rusa.
Uprkos rasprostranjenom verovanju o bliskim slovenskim, istorijskim i kakvim sve ne vezama sa „majčicom Rusijom”, činjenica je da je srpska književnost na ruskom tržištu knjige danas simbolično prisutna. I da se kulturna razmena u književnosti odvija uglavnom u jednom smeru – kod nas su poslednjih godina u znatnoj meri prevođeni savremeni ruski autori iz vremena posle raspada SSSR-a. Naša moderna književnost, pak, za Rusiju je „dosije X”, za razliku od male Ukrajine, gde smo i te kako prisutni.
O razlozima se može samo nagađati, kaže Vesković, ali je činjenica da sa Rusijom ne postoje čak ni onako negovani odnosi sa slavistima-srbistima, kakvi postoje drugde: osim Larise Saveljeve, koja prevodi ne samo srpske već i hrvatske autore, gotovo da nema „animatora”. Naši izdavači i pisci retko odlaze na sajmove knjiga poput onog u Petrogradu, ne poznaju to megatržište, koje je u vremenu ruske tranzicije komercijalizovano dobrim delom od strane tajkuna.
Kao posledica opšte srpske nezainteresovanosti, sporadične veze, reklo bi se, prepuštene su jednom uskom, nacional-patriotskom lobiju. Otud je u Rusiji, osim odranije poznatih i prevođenih Dobrice Ćosića i kultnog Pavića, premalo prevoda Kišovih ili dela Crnjanskog, pa i pojava jednog Gorana Petrovića na ruskom je, takoreći, izuzetak. Iako su ruski izdavači konkurisali za podršku prevodu svega dva dela srpskih pisaca, ni te dve knjige nisu objavljene, niti su se izdavači pojavili da uzmu već odobren novac…
Za razliku od njih, Nemci, s kojima od vremena raspada bivše Jugoslavije nisu podsticane uzajamne veze, daleko su otvoreniji za srpske autore. Prema bibliografiji koju je za predstojeći sajam u Lajpcigu pripremila Narodna biblioteka Srbije, u poslednje dve decenije na nemačkom govornom području prevedeno je više od 200 knjiga autora iz Srbije. Među njima prednjače Aleksandar Tišma (preko 40 naslova), Kiš, Andrić, Bora Ćosić, Albahari, Velikić, sa po više od deset naslova, a uz njih, objavljena su i dela mnogih vodećih pisaca iz Srbije, srednje i mlađe generacije. Samo u poslednje dve godine na nemačkom je objavljeno 27 knjiga srpskih autora, i još tri antologije savremene srpske proze i poezije.
Zoran Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Knjige su mu dosad objavljene u SAD, Engleskoj i Sloveniji, po sedam naslova, pet u Hrvatskoj, četiri u Japanu, te više od dvadesetak pojedinačnih naslova na svim kontinentima, osim Australije, uključujući i dve, i treću u pripremi, u Južnoj Koreji. Ukupno 60 stranih izdanja, na više od 20 jezika.
Živković je jedan od retkih koji je shvatio da u vremenu tranzicije privatni autor ne može od države očekivati da ona radi na njegovoj promociji u svetu.
Od prošle godine, „Geopoetika” je u ediciji „Srpska proza u prevodu” objavila deset romana savremenih srpskih autora na engleski. Zahvaljujući tim, engleskim prevodima, roman „Komo”, objavljen je lane na bugarskom, „Hamam Balkanija” će se uskoro pojaviti u turskom i italijanskom izdanju. Basarinu „Famu o biciklistima” za objavljivanje razmatra jedan američki izdavač, a dela iz ove „Geopoetikine” edicije nameravaju da objave i izdavači iz Slovenije, Nemačke i Grčke. I romani, „Komo”, „Preljubnici” V. Ognjenović i „Hamam Balkanija” na engleskom, uvršteni su u širi izbor za prestižno svetsko književno priznanje IMPACT u Dablinu.
Ako nije posao države, nije ni piscu primereno da obilazi strane izdavače. Država, zapravo, pomaže tako što „stvara ambijent“ – putem gostovanja, nastupa na inostranim sajmovima, ali, ne sklapa ugovore. Karika koja nedostaje su privatne agencije, u kojima svaki pisac ima vlastitog agenta. Uostalom, ni Džoan Rouling ne bi bilo da nije bilo Kristofera Litla, najčuvenijeg britanskog agenta posle „007“ Bonda. No, retke agencije tog tipa u nas, zasad, uglavnom kupuju strana autorska prava za domaće tržište.
Dok neki preduzimljivi pojedinci ili asocijacije pisaca i izdavača u Srbiji ne odluče da osnuju jednu ovakvu agenciju, pomoć srpskim piscima nudi jedino „Sandorf”, agencija iz Hrvatske, čiji su vlasnici mladi ljudi, Tihana Zidanić Šakota i Ivan Sršen, zastupajući „u belom svetu” Olju Savičević, Roberta Perišića, Vladimira Arsenijević i još tridesetak mlađih autora iz regiona.
I onaj Basarin, Francuz.
............................
Dragan Velikić: Spontano putovanje u druge jezike
„Kada danas gledam ovo sve što se sprema za Lajpcig, zaista je neuporedivo sa mojim iskustvom kada sam u najgora vremena, sam, ali sam, uz posredstvo nemačkog izdavača imao nastupe, a iz srpskih ambasada i konzulata dolazili neki inkognito da slušaju i pišu depeše”, kaže Dragan Velikić.
Njegove su knjige, tvrdi, sasvim spontano pronalazile inostrane izdavače, nakon što je austrijski „Vizer” objavio „Vija Pula”, koji je Tomaž Šalamun na nekom kongresu pisaca proglasio „najoriginalnijim romanom nekog mladog pisca iz ovog dela Evrope”.
Napominje da čak i ne poznaje sve svoje prevodioce, često ne zna da mu je neko delo izašlo na mađarskom ili slovačkom, dok mu izdavač ne ponudi ugovor. „Mislim da putujem u druge jezike zahvaljujući dobrim kritikama u nemačkoj štampi.”
Zoran Živković: Dres, kopačke, ali i dobar igrač
„Da bi pisac koji piše na malom jeziku kakav je srpski uopšte bio vidljiv stranim izdavačima, neophodno je najpre da obezbedi prevode svojih dela na jezik koji je lingua franca našeg vremena – engleski”, komentariše za naš list Živković koji je sam, bez ičije podrške, finansirao prevođenje osamnaest svojih proznih knjiga (izuzetak je samo nova, devetnaesta, Pet dunavskih čuda) „na veoma kvalitetan engleski, što nipošto nije bilo jeftino”. Ali to je samo preduslov, nešto poput kupovine opreme, dresa i kopački: „Oprema, međutim, ne igra utakmicu već igrač koji je nosi. Da biste u nadmetanju pobedili – da bi vam knjige izišle u inostranstvu – morate da budete bolji od ostalih takmičara.”
objavljeno: 26.02.2011.
