Izvor: Vostok.rs, 31.Avg.2015, 10:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska istorija pod Atosom
31.08.2015. -
Manastiri na zapadnoj strani Svete Gore pod vrhom Atos čuvaju zaboravljenu srpsku istoriju. Neke su Srbi utemeljili, neke podizali iz ruševina, nekima su bili dobrotvori, a u svakom od manastirskih skriptorijuma neumorno su stvarali knjige srpski monasi krasnopisci i iluminatori.
Oni su pobedili osmanske napore da zatru srpsku pismenost zabranama štampanja i prepisivanja. Tajnim vezama su iz njihovih kelija još od 17. veka u sve srpske krajeve stizale knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << kojima je čuvan identitet. Sve do 19. veka u svetogorskoj pustinji živeli su poslednji tajanstveni čuvari prosvete, ostavio je svedočanstvo slikar i pisac Dimitrije Avramović. On je obilazeći Svetu Goru 1846. upoznao u isposnici kraj Skita Svete Ane Srbina pustinjaka Germana "rodom iz Vršca u Cesariji", koji je tu živeo već pola veka.
Pamtio je vreme kad je u Skitu svete Ane jeromonah Antonije napisao 1674. tipik za manastir Raču, a jeromonah Makarije 1676. Apostol i Jevanđelje za manastir Svetog Luke, koji je tokom pohara završio u državnoj biblioteci u Berlinu. Moglo bi se nabrojati još dosta sličnih knjiga, tragova nekdašnjeg srpskog duhovnog blaga koje su raznosili i neprijatelji i vajni saveznici. Na sat hoda prema severu, uskom planinskom stazom od Skita Svete Ane, u šta se uverio reporter "Novosti", nalazi se Manastir svetog Pavla. On se pominje u stihovima stare srpske narodne pesme:
U ovom manastiru sazidanom na gigantskom kamenom stubu koji strši visoko iznad mora Avramović beleži predanje da ga je sagradio Prokopije, sin vizantijskog cara Nikifora i praunuk cara Mavrkija. Kasnije je postao svetitelj Pavle Ksiropotamski.
- On dođe u Srbiju i Srbi ga odveć vozljube, dadu mu dosta blaga i s njim pođu mnogi Srbi u Svetu Goru i sazidaju onim blagom ovaj manastir. Iz toga se vidi da je ovo prava srpska zadušbina - beleži Avramović.
Posle rušenja manastira, njega obnavlja despot Đurađ Branković i zida crkvu Svetog Georgija. Kasnije je i ona srušena i podignut je novi hram, u koji je ugrađeno kamenje na kome su se videli srpski natpisi iz Đurđeve crkve. U priprati je kao ostao ktitor naslikan "vladika Mijail Bečkerečki 1587."
ČUDO GRADITELjSTVA
Zašto su srpski zadužbinari odabrali manastire na zapadnoj obali Atosa da budu čuvari identiteta postaje jasno kad se prođe stazama koje ih spajaju. One deluju zastrašujuće i teško ih je pešice preći i po lepom sunčanom danu, jer usijani kamen zrači vrelinu od koje zastaje dah, a po nevremenu one su klizave zamke za napadača. To čini još misterioznijom veštinu starih graditelja i način na koji su u steni na drvenim konstrukcijama izgradili viseće višespratne konake nedostupne artiljeriji, a prilaze utvrdili snažnim zidinama i kulama.
Dimitrijević je u manastirskoj riznici našao mnoštvo srpskih knjiga, od žitija i pohvalnog slova Svetom Savi do Letovnika (hronike) koju je grešni Georgije inok napisao u vreme "prosvešćenog kneza Lazara". U riznici su bile čuvane povelje svih vladara loze Brankovića, počev od dve koje je despot Đurađ napisao 1414. u Peći i u Vučitrnu. Despotica Angelina i sin joj despot Jovan napisaše darovnu povelju 1457. u gradu Kupiniku. Ređaju se zatim zaboravljene povelje Stefana Grgura, Lazara, Đurđa od svetorodne loze Brankovića, koja je pomagala svetogorskim manastirima i kad Srbija kao država više nije postojala.
Pravo graditeljsko čudo je manastir Dionisijat, na sat hoda severno od Gregorijata. Njega je po prednju zasnovao pustinjak Dionisije na ogromnoj vertikalnoj steni, osamdeset metara iznad mora gde je svake večeri viđao natprirodni oganj. Manastirska crkva koja je ušuškana u crce snažne tvrđave čuva prelep i neobičan živopis, rad velikih majstora, a u riznici se čuva veoma stara ikona Bogorodice "Akatistne" u vosku koju je po predanju nosio patrijarh Sergije 626. u litiji oko Konstantinopolja tokom avarske opsade. U riznici se čuva dragoceni krst od slonovače, dar poslednje romejske carice Jelene Paleolog, Srpkinje, ćerke velikaša Konstantina Dragaša.
Dionisijat dobija veliku ulogu u svetogorskoj zajednici početkom 16. veka kada ga bogato pomaže vlaški vojvoda Jovan Neagoje na podsticaj supruge Milice-Despine Branković, kao i moldavski vladar Petar IV Rareš, oženjen Jelenom Branković, ćerkom despota Jovana.
Za manastir Grigorijat, tvrđavu oko crkvice na steni iznad mora bibliotekar Sava Hilandarac beleži da je u tom kraju u pećini živeo Srbin pustinjak Grigorije, koji je osnovao manastir u kom su živeli srpski monasi, koji su ga napustili posle požara i poneli sa sobom i svečeve mošti.
"U ovom su monastiru mnoge Srbske rukopisne knjige i diplome bile a može biti da i sad što ima, no kad su Srbi posle požara svetog Grigorija odneli onda su i knjige i diplome sa sobom uzeli. Tako kažu Grci", zabeležio je Dimitrije Avramović četrdesete godine pre Save Hilandarca.
Boris Subašić,
Novosti
