Izvor: Politika, 23.Nov.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srodstva i razdaljine Slavka Gordića
Portreti Svetlane Velmar Janković, Predraga Palavestre i Voje Čolanovića, ostaju ovekovečeni u delu profesora Gordića
Ako je književnost nesputani okean, onda je esej brod svetlih jedara, koji slobodno plovi svim morima, ne plašeći se ni granica, niti vremena, a njegova posada su iskusni, montenjevski duhovi, kakav je i Slavko Gordić, profesor emeritus Univerziteta u Novom Sadu i književni kritičar. „Pod praznim nebom, u svetu bez Boga, ljude od svega više plaši neumoljivi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hod vremena, svagda budna svest o prolaznosti i sve kraćem rastojanju od sudnjeg časa. Nisu ni pisci (ili, tek oni) u miru s tom izvesnošću, makar joj katkad pokušavali doskočiti kakvom dosetkom. Recimo, što bi smrt mislila ne mene kada ja ne mislim na nju”, početak je eseja „Prolaznost” Slavka Gordića, u knjizi „Srodstva i razdaljine”, koju je objavila novosadska „Akademska knjiga”. Ova tema objedinila je u Gordićevom viđenju pisce koji su razmišljali o proticanju vremena, o starenju i starosti: Pola Ostera, Voju Čolanovića, Zvonimira Majdaka, Isidoru Sekulić.
Zbirka tekstova „Srodstva i razdaljine” povezuje oglede i dnevničke zapise, savremenu srpsku književnost i kulturno nasleđe, široko obrazovanje, informisanost, i želju za daljim pomnim upoznavanjem pojedinosti, kao i podjednaku zapitanost pred delima Andrića, Orhana Pamuka, Dostojevskog, Kamija, Aleksandra Šmemana, naših pesnika, poput Tomislava Marinkovića, Tanje Kragujević, i Ljubomira Simovića. Sadrži i utiske o dnevnoj politici, književnim skupovima, ili razgovorima sa kolegama i prijateljima, koji se kao kamen bačen u vodu šire u krugove promišljanja opšteg stanja duha, krize kod nas i u svetu. Na vredna izdanja ukazuje profesor Gordić u ovim svojim zapažanjima, kao što je i studija Žanete Đukić Perišić „Stvaralačka biografija Ive Andrića”.
„Svet nagađa o skorom napadu Izraela na Iran, muči muku s rastućom recesijom, pustinjskom sušom i požarima što proždiru šume i maslinjake. Mi, pak, ginemo na auto-trkama, smišljamo platformu za razgovore sa Prištinom, čitamo feljton o mračnom, neukom i svemoćnom Ivanu Krajačiću Stevi, koga se i sam Broz pribojavao, čitamo od subote do subote sporove naših filozofskih pisaca (jer su nam filozofi mrtvi) o postmodernizmu i (neo)liberalizmu...”, pisao je krajem avgusta 2012. godine.
Sada posle velikih gubitaka za našu kulturu, smrti Svetlane Velmar Janković, Predraga Palavestre i Voje Čolanovića, portreti ovih stvaralaca ostaju ovekovečeni u knjizi profesora Gordića. O Voji Čolanoviću autor govori kao o eruditi, koji priču i pričanje „napaja raznobojnim sadržajima i diskursima kulture, nauke, društva i umetnosti, upošljavajući i u ravni sižea, i na planu izraza, ogromno svoje pamćenje – antropološko, biološko, matematičko, istoriografsko, filozofsko, sociološko, estetičko-poetičko, filološko”. Povodom esejističko-kritičkih knjiga Svetlane Velmar Janković, Gordić piše: „Izrazito misaona priroda, vođena i gonjena poslednjim, najtežim pitanjima, Svetlana Velmar Janković uz svekolika svoja posebna književnoistorijska, teorijska i metodološka usmerenja i radoznalosti s najviše produhovljene strasti promišlja opštu i večnu egzistencijalnu, spiritualnu i kosmičku zagonetku našeg postojanja. Svetitelji i prosvetitelji, pesnici i pripovedači, kritičari i esejisti, iz različitih poetičkih rubrika srpske duhovnosti njoj se u prvom redu ukazuju kao međusobni srodnici...” Povodom Palavestrinog dela „Posleratna srpska književnost 1945–1970. i njena istorija” Slavko Gordić je primetio da ova knjiga pruža „neprolazni doprinos našem poimanju skorije književne i totalne istorije”.
Pesnici, o kojima Slavko Gordić osobito rado piše i govori, ne mogu da promene svet, a u tom svetu, kako zapaža, NATO greškom bombarduje svoje štićenike, libijske pobunjenike, radijacija struji u okean iz havarisanih nuklearnih reaktora u Japanu, dok naši kriminalci postižu nove rekorde u pljačkama. Posle pretećih podataka, umiruju konačne istine, koje provejavaju ovim esejima, poput sledeće: „Biće da postoji crta iza koje argumenti ne važe. ’Ja bih pre ostao sa Hristom nego sa istinom’, zapisao je negde Dostojevski. A Kami, u vremenu alžirske krize, kaže kako će između istine i majke uvek izabrati majku.”
Marina Vulićević
objavljeno: 24.11.2014.
