Izvor: Glas javnosti, 25.Okt.2009, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sreća je imati mudrog sagovornika
Posle niza naslova koje je Vujica Ognjenović, istaknuti književnik i novinar, napisao a koji se bave oblašću religije i filozofije, pažnju čitalačke javnosti sa ovih prostora privukle su dve knjige ovog pisca i novinara, „Dar podzemlja“ i „Servantesova djeca“, ali i naslov „Čekajući Boga“. Prva knjiga predstavlja mešavinu SF i špijunskih romana, trilera i borhesovske „magijske realnosti, koja se prema mišljenju književnice Marije Jovanović „paradoksalno temelji na kombinaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << najfantastičnijih a činjeničnih podataka iz istorije i literature“. Drugo pak delo ovog pisca,“Servantesova djeca“, okuplja na jednom mestu stotinak odabranih intervjua koje je Ognjenović napravio poslednjih godina sa najznačajnijim i najuticajnijim umetnicima i piscima iz celog sveta.
Kako je nastala knjiga „Čekajući Boga“?
- Sasvim spontano, ta je knjiga izdanak mog hroničnog traganja za suštinom i svrhom života, kao i za svrhom čekanja onoga koga smatramo svojim Stvoriteljem. U njoj se oseća i ljutnja čoveka što mu je data loša uloga na ovoj zemaljskoj pozornici bez mogućnosti da je promeni. Što mu Tvorac nije odredio manje trnovit put, ili što mu nije dao tvrđe tabane.
Sve vaše knjige predstavljaju neobičnu mešavinu različitih žanrova.
- Moje se knjige žanrovski ne mogu jasno odrediti, jer tu ima eseja iz oblasti religije i filozofije, romana koji su žanrovski najbliži trilerima, legendi i priča o personifikovanim prirodnim silama. Za sve moje knjige zajedničko je prisustvo praiskonske teme o životu i smrti, o dobru i zlu, i to ne samo onom zlu izvan čoveka, već i onom unutar njega, o njihovom međusobnom sukobljavanju kao sukobljavanju čoveka sa samim sobom. Zato se u većini knjiga nisam mogao oteti razmišljanju o ništavilu i vonju zala koja čovek neprestano čini.
KVALITET NAĐE PUT
Živite u Herceg Novom. Koliko mislite da je važno za stvaraoca, za pisca nadasve, da bude „blizu druma“, u velikom gradu, centru zbivanja, kulturnog života?
- Nije mi blisko mišljenje da se dobro stvaralaštvo vezuje za velike centre. „I iz kolibe može izaći veliki čovek“. Bitno je da neko ima što da kaže i da tu svoju ideju i impresiju plasira, rečima ili slikom, na pravi način. Verujem da svako dobro delo ima svoj put kojim će krenuti kada ga autor završi nezavisno od svog tvorca. Setimo se primera „Francuske svite“ Irine Nemirovske. I ne samo nje. Nijedan grad, pa ni onaj najveći, ne može učiniti čoveka velikim ako ga takvim ne učini njegov rad, znanje, delo, ono što od njega odlazi u svet, ako ima šta kvalitetno da ode?!
U svet knjige ste zakoračili iz sveta novinarstva, što se očitava u vašoj novoj knjizi „Servantesova djeca“. Kako birate sagovornike?
- Volim da pišem o knjigama koje smatram dobrim. Takođe, rado pravim intervjue sa piscima koji, po mom mišljenju, zaslužuju i više od toga. Prava je sreća imati pred sobom mudrog sagovornika. Od tih ljudi uči se život.
Slovite za vrsnog poznavaoca književnih tokova kod nas i u svetu. Koji naslovi su vas u poslednje vreme privukli i zašto?
- Mnogo me novih naslova „povuče“. Takav je i primer sa knjigama „Na slijepo“ Klaudija Magrisa, ili „Otmenost ježa“ Mjuriel Barberi. Rado bih ponovo čitao i Marka Tvena, možda zato što sam kao srednjoškolac u Pionirskom pozorištu u Podgorici, danas je to Gradsko pozorište, igrao nekoliko sezona Haklberi Fina.
Na čemu radite trenutno?
- Letošnji susreti sa dalekim rođakom Vladimirom Pištalom i njegova zainteresovanost za moju knjigu priča „Taj drugi svijet“, koja je neka vrsta „zavičajnih“ natprirodnih povesti, podstakli su me da tu knjigu doradim i da je obogatim drugim pričama sa svog lagera. To već privodim kraju i sada je na redu ubeđivanje nekog dobrog izdavača da je reč o rukopisu.
.jpg)
