Izvor: Blic, 03.Jul.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srcem je stvarala srpski film
BEOGRAD - “Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara - od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva”, znala je da kaže za sebe Olivera Marković koja je u subotu, posle teške bolesti, preminula u 87. godini.
Neki je pamte još iz partizanskih filmova, neki iz kultnog „Balkan ekspresa" ili „Otvorenih vrata", ali svi kao divu srpskog glumišta.
Olivera >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Marković je rođena 3. 5. 1925. godine u Beogradu, odakle se ubrzo seli u Niš, tamo završava osnovnu školu i prve razrede gimnazije. Na Filozofskom fakultetu upisuje smer istorija umetnosti. Ubrzo postaje student prve generacije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, da bi 1951. godine diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića, kada postaje član Beogradskog dramskog pozorišta.
Prvu "predstavu” odigrala je u školskom dvorištu, a prvi profesionalni angažman bio joj je kao Klara u "Slamnom šeširu”, koji je režirao njen profesor Mata Milošević u Beogradskom dramskom pozorištu, u kome će, tokom prve decenije svog umetničkog života, Olivera Marković odigrati nekoliko značajnih uloga, pre svih Megi u predstavi "Mačka na usijanom limenom krovu”.
Filmska porodica
Porodica Marković verovatno je najpoznatija srpska filmska i glumačka porodica. Olivera i Rade Marković bili su u samom vrhu našeg glumišta, a njihov sin Goran je snimio klasike kao što su "Nacionalna klasa”, "Variola vera”, "Tito i ja”. Olivera i Rade su se upoznali u pozorišnoj trupi koja je delovala između 1938. i 1958. godine, što je detalj koji je i Goran Marković posredno iskoristio u svom filmu "Turneja”. Njih dvoje su igrali zajedno i u nekim Goranovim filmovima ("Tito i ja”, "Sabirni centar”, "Nacionalna klasa”, "Majstori, majstori”...).
Bila je pod velikom pažnjom domaće štampe posle udaje za glumca Radeta Markovića, ali nikada nije dozvoljavala da joj javnost "ulazi u kuću”, naročito posle rođenja njihovog sina Gorana, poznatog filmskog i pozorišnog reditelja. Za javnost je samo govorila o svojim ulogama. Čak je i na pitanja o plati uvek odgovarala da je "dovoljna”.
Najznačajnije uloge iz tog perioda su joj Maša u komadu "Tri sestre” Čehova, Grušenjka u "Karamazovima”, Katarina u "Ukroćenoj goropadi”, Draga Mašin u "Konaku Crnjanskog", za koje kritičari kažu da su bile "jedinstvo suprotnosti i studioznosti”. Do 1961. godine Olivera Marković je snimila i deset filmova, među kojima su "Sumnjivo lice”, "Šolaja”, "Samo ljudi”, "Poslednji kolosek”...
Za ulogu u filmu Andžeja Vajde "Sibirska Ledi Magbet” dobila je "Zlatnu arenu” u Puli, a 1997. i našu najprestižniju glumačku nagradu "Dobričin prsten”. Paralelno sa karijerom na filmu i u pozorištu Olivera se bavila i pevanjem.
Za sebe je govorila da su brojne uloge koje je odigrala uglavnom obeležene njenim karakterom, takvi su joj bili i komentari na situaciju u kinematografiji.
"Nastupila je serija mojih televizijskih babaroga. Šminkaju me tako da izgledam što gore. Ali to samo znači da sebi nisam važna nego da mi je važno ono čime se bavim”, kazala je Olivera Marković.
U filmu „Velika frka“
Na snimanju filma „Civil life“
U komadu „Mačka na usijanom limenom krovu“
Sa ekipom serijala „Neven“ (1974)
Imala je i uspešnu pevačku karijeru
Kolege o Oliveri
Danica Maksimović, glumica
- Žao mi je, mnogo sam je volela. Jedna veoma draga osoba, a onda raskošna glumica, darovita, divna. Jednom mi je rekla, kada sam dobila Sterijinu nagradu: "Videćete, Danice, ja kada sam dobila nagradu 10 godina me niko nije zvao. Bar 10 godina nećete dobiti značajnu ulogu”, i stvarno je tako i bilo.
Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke
- Nema sumnje otišla je jedna od legendi jugoslovenske kulture. Kažem kulture jer njen doprinos našoj kulturnoj sceni i sceni ondašnje Jugoslavije je raznorodan i višestruk. Igrala je kod svih najpoznatijih, najboljih autora i reditelja. Bila je vanserijska glumica u teatru, imala je čaroban glas, pevala je fantastično... Gde god da je radila, šta god da je radila, ona je ostvarivala vrhunske umetničke domete.
Ljubiša Samardžić, glumac
- Svi smo zajedno preživljavali to što je velika Olivera Marković dugo ležala u krevetu. Za to vreme bili smo svi nesrećni što nismo uživali u njenom raskošnom daru koji je nosila od slobode 1946. godine do današnjih dana. Redak dar, veliki talenat i neprolazna toplina.
Dimitrije Vojnov, glumac
- Imao sam to zadovoljstvo da sarađujem sa Oliverom u filmu "Tito i ja”. Pamtiću je kao jednu vrlo vedru i radoznalu osobu mladalačkog duha i raznovrsnih interesovanja i talenata. Kad je reč o njenom opusu, važno je naglasiti da je ona bila među prvim glumcima koji su kod nas doneli jedan novi stil glume i igrali novu vrstu tekstova.
Svetlana Bojković, glumica
- Pogodila me i potresla vest o smrti Olivere Marković iako sam znala da je već neko vreme veoma bolesna. Ali, meni ostaje u sećanju onakva kakva je bila u najboljim danima, a oni su, znamo, kod nje potrajali i do kasnijih godina. Igrale smo zajedno na sceni, pred kamerama...
Voja Brajović, glumac
- Bila je ikona naše i filmske i pozorišne umetnosti, i ponos čitave negdašnje zemlje, naših bivših života. Velika glumica i veliki gubitak. Nedavna smrt Gardinovačkog i sada njena govore o tome da glumci često, a nimalo slučajno, umiru na kraju sezone. Jednostavno, svesno ili nesvesno scena se ne napušta dok su zavese podignute bez obzira na to da li igrate ili ne.
