Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce u kutiji
Ovogodišnja smotra uspela je da istraje u ovoj kriznoj godini i da predstavi zanimljiva plesna ostvarenja – balansirajući između čistog plesa i fizičkog teatra, između mejnstrima i uvek poželjnih delikatnijih, smelijih koreografskih pomaka
„Igra je preobražaj. Igrati znači aktivno učestvovati u pulsiranju univerzuma” – napisala je poznata nemačka koreografkinja Saša Valc povodom Svetskog dana igre, koji se svake godine obeležava 29. aprila.
A Beograd >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakog aprila, već sedam godina, prati raznovrsne plesne preobražaje oličene u radu igračkih kompanija koje dolaze na Beogradski festival igre. Ove godine, ometen vulkanskom prašinom, festival je ušao i u maj, pretrpeo odlaganja dve predstave (i verovatno samo organizatorima poznate peripetije), ali publika je uspela da uhvati ovaj poljuljani ritam i da pogleda sve najavljene i planirane produkcije.
Festival je ne sceni „Sava centra” otvorila kompanija Aterbaleto iz Italije sa dva plesna komada koreografa Maura Bigoncetija – Kao udisaj i Zemlja. Koreografski stil Bigoncetija vrvi od tehnički izuzetno zahtevnih elemenata (pogotovo u prvom delu stekao se utisak da je tehnička virtuoznost imperativ koji u drugi plan baca sve ostale elemente dela), što, donekle, odlično tehnički potkovane igrače Aterbaleta onemogućava da pokažu i neke druge kvalitete – na prvom mestu individualnost i unutrašnju ekspresiju. Kao udisaj je doneo neke vrlo originalne, zanimljive deonice, ali je povremeno upadao u monotoniju Hendlove muzike, koja je sve vreme imala isti dinamički tok. Drugi pak komad, Zemlja, na muziku Bruna Moretija, doneo je zanimljivu atmosferu, baveći se idejom kretanja i migracija jevrejskog naroda, i šireći taj princip stalnog lutanja i traganja na metaforu vascelog ljudskog postojanja.
Kanovi građani sveta
Umetnički potpunije i uzbudljivije koreografsko delo publika je videla druge festivalske večeri na sceni pozorišta Madlenijanum. To je komad Bahok Akrama Kana, britanske koreografske zvezde, rađen sa igračima iz Kine, Koreje, Indije, Slovačke, Španije... Kan se u Bahoku bavi sudbinama mladih, savremenih nomada, emigranata koji su napustili svoje domove i postali „građani sveta”, ali se kao takvi suočavaju sa nekom unutrašnjom izmeštenošću, nestalnošću, nemirom..., zapitanošću da li je dom mesto gde su rođeni ili mesto gde žive. Kan, i sam stanovnik Britanije čija se porodica doselila iz Bangladeša, sugeriše da mešavina kultura i nacija sa jedne strane svakako obogaćuje svet i individuu, ali sa druge strane dovodi do zapitanosti o emotivnoj vezi čoveka sa svojom tradicijom i sa svojim sećanjima. Svoje igrače koreograf smešta na jedan od prometnih svetskih aerodroma, u centar povišenih energetskih tokova, povišenih emocija, raznovrsnih sudbina i jezika... Zastoj u avionskom saobraćaju čini da se učesnici Bahoka osećaju sputano, frustrirano, zaustavljeni i prisiljeni da se suoče sami sa sobom i svojim načinom života.
Bez trunke patetike, čak sa obiljem duhovitih elemenata, Kan razvija Bahok u bogat, maštovit, a opet sasvim jednostavan i nepretenciozan prikaz, pun topline, koji njegovi virtuozni igrači obogaćuju svojim nenametljivim i preciznim izvođenjem.
Usledilo je još jedno izuzetno upečatljivo ostvarenje – komad Ulica Vandenbranden br. 32 belgijske kompanije Piping Tom. Priča o ljubavnom trouglu i kompleksnim porodičnim odnosima ispričana je začudnim jezikom najkvalitetnijeg fizičkog teatra, koji objedinjuje ples, glumu, pevanje... Komad je smešten u neku snegom okovanu zabit, pustaru koju ispunjavaju dve brvnare i jedna prikolica..., a ovo mesto vremenom postaje metafora jedne duhovne nedođije i pustoši, ljudske izgubljenosti, melanholije... Pokreti igrača su potpuno izlomljeni, iščašeni, razglavljeni, i simbolizuju na krajnje upečatljiv način njihove emotivne lomove, njihova smrskana osećanja ... Na momente oni upadnu u kratkotrajno stanje radosti i euforije, bacaju se po snegu ili naprave zabavu u prikolici..., a onda opet slede teški lomovi i sukobi, u atmosferi koja liči na snoviđenje – igrače napada neka ptica, duva vetar, jedna žena peva na krovu, mladić vadi svoje srce, pakuje ga u kutiju i daje devojci koja čeka bebu sa drugim muškarcem...
Ulica Vandenbranden br 32 je vizuelno izuzetno snažno i poetično delo, koje potpisuju Gabrijela Karizo i Frank Šartije.
Nastup Kibuc dens kompanije iz Tel Aviva ponovo nas je vratio na scenu „Sava centra”. Ovaj put zanimljiva scena i kostimi, odlični igrači, ali koreografski ne tako značajan komad umetničkog direktora kompanije Ramija Beera Na pojavu sunca.
Vrlo interesantan, na momente začudan i intrigantan plesni jezik videli smo na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je kompanija Emio Greco/PC iz Holandije odigrala Pakao. Ovom ostvarenju, inspirisanom Danteom i Betovenovom Petom simfonijom, falio je bolji ritam, dramaturški jasnija struktura i, možda, manje pretencioznosti. Ali, uprkos ovim manjkavostima, Greko i koautor Piter Šolten uspevaju da kreiraju upečatljive dramske momente, mračnu i tešku atmosferu koja vas ne napušta nakon odgledane predstave, kao i neke smele i originalne plesne fraze.
Vrt uživanja 21. veka
U nastupu Baleta iz Ženeve videli smo, na sceni „Sava centra”, ostvarenja tri koreografa – Para-dice Sabura Tešigavare, Prema želji, Andonisa Foniadakisa i Daleko Sidija Larbija Šerkauija.
Prvi je komad sofisticiran i sveden, drugi dinamičan i energičan, dok je treći svakako najkompleksniji i najzreliji. U njemu odlični i vrlo posvećeni igrači iz Ženeve igraju nadahnuto, tehnički vešto, ali i sa jednim finim slojem spiritualne nadogradnje, tako karakteristične za Šerkauija.
Na sceni Madlenijanuma plesna kompanija svestrane španske umetnice (koreografkinje, igračice, filmske rediteljke i glumice) Blanke Li izvela je komad Vrt uživanja, predstavu koja je kroz raznovrsne žanrovske scene i brojne vizuelne efekte pokušala da oživi čuvenu Bošovu sliku.
Neosporno vrlo darovita i maštovita Blanka Li je ipak neumerena u korišćenju svojih ideja. Tako scena često deluje pretrpano, zakrčeno, poigravanje sa kič estetikom nekada bolje, nekada lošije funkcioniše, a kvalitet koreografije takođe varira – od nekih jasno parodiranih scena koje nalikuju žanru mjuzikla, preko čisto igračkih, koje aludiraju na ljudski razvrat i dekadenciju..., do nekih manje uspelih i žanrovski neujednačenih. Veliki kvalitet ove predstave svakako su odlični video radovi, zanimljiva paralela Vrta uživanja šesnaestog i dvadeset prvog veka.
Iako neplanirano, na kraju festivala našla se plesna kompanija izraelske koreografkinje Jasmin Vardimon, iz Londona, koja je na sceni „Sava centra” izvela Justiciju, vrlo maštovit i igrački besprekorno izveden plesni komad.
Vardimon vešto uklapa ples u sistem filmskih kadrova, gde scenskom rotacijom i dramaturškim rezovima razvija jednu ljubavnu krimi priču, i čini je napetom i atraktivnom. Iako bi se na dramaturškom planu moglo naći zamerki – (uloga spisateljice koju igra sama autorka nije neophodna, gubljenje ritma usled dva dela predstave, scene sa grupne psihoterapije koje nas odvode od glavnog toka priče, i slično...), dakle, i pored ovih manjkavosti – predstava Justicija pleni izuzetnom maštovitošću u kreiranju koreografije i zaista retko viđenom posvećenošću i virtuoznošću izvođača. Igrači Jasmin Vardimon imaju raskošne plesne i glumačke sposobnosti, kao i izraženu individualnost, tako da bi u malo kraćem i sažetijem izdanju ova predstava imala vrlo snažan efekat.
Festival igre je uspeo da istraje u ovoj kriznoj godini i da predstavi zanimljiva plesna ostvarenja – balansirajući između čistog plesa i fizičkog teatra, između manje ili više radikalnih koreografskih pristupa, između mejnstrima i uvek poželjnih delikatnijih, smelijih koreografskih pomaka.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 15.05.2010.]
