Izvor: Blic, 29.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce stvari
Srce stvari
Tomas Bernhard 'Trg heroja' režija Dejan Mijač, 'Atelje 212'
Delo savremenog austrijskog pisca Tomasa Bernharda karakteriše prodiranje u samu suštinu stvari. Sve o čemu je reč u njegovom delu, rasklopljeno je do najsitnijeg mogućeg detalja, do samog srca stvari, slično postupku kubista. Ono što potom sledi, sinteza tih beskrajnih sjajnih delića, na primeru ovog komada zapravo je analiza društva (austrijskog) takođe po dubini. Do njegovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najgorih posledica oličenih u konkretnim ljudima.
'Trg heroja' je priča o porodici upravo preminulog profesora Šustera, poslednjem porodičnom skupu tokom kojeg se kroz njihovu raspravu o Jozveštat i Burg teatru (pučko i građansko) prelama lice i naličje njihovih ličnih i života današnje Austrije i njenih građana o kojima Bernhard misli sve najgovre. On, naime, smatra da i danas većina u Austriji sanja o obnovi nekadašnje monarhije i konc-logora za Jevreje.
Glavnog junakva ove porodične slike_arhiva, filozofa Roberta Šustera, čija je porodica bila izbegla u Oksford pred nacistima, tumači izvrsni Vlastimir-Đuza Stojiljkovvić. Svestan propasti jednog vremena i njegovih vrednosti koje ubrzano nestaju, i rađanja novog doba bez sopstevnih vrednosti koje traži spas u prošlosti, njegov profesor Šuster je promoter cinizma kao načina života koji nije bekstvo već divan način da svom vremenu i domovini uzvrati pažnju koju nije zaslužila.
Najnoviju 'Ateljeovu' predstavu režirao je naš najznačajniji reditelj Dejan Mijač, čije ostvarenje pored priznanja izaziva i mestimična čuđenja. Pored zanimljivih uloga (naročito Dara Džokić) i muzike Isidore Žebeljan, podela je bila delimično neadekvatna (Gorica Popović). Dugo, čini se, da je Bernharda bilo potrebno podrobnije predstaviti. Svoju šestosatnu predstavu 'Brisanje' ovog pisca podzemnih tokova Poljak Kristijan Lupa (Bitef) je do vrha napunio detaljima. I treće, nije jasno zašto reditelj na kraju insistira na angažovanosti kad je ona sve vreme prisutna.
Prolaz
Neobično je i donekle lišeno smisla i zdravog razuma raspravljati o postojanju i dometima rokenrola u zemlji kao što je Srbija, u trenutku dok baulja ka prelazu u drugu polovinu prve decenije novog veka. Svaki razlog za bes opravdan, svaka potreba za mržnjom zadovoljena, svaki kreativni napor sveden na tešenje da je, recimo, u Rumuniji sedamdesetih bilo mnogo gore. Nikakva istinska snaga, nikakvo progovaranje ličnim, duboko proživljenim i odvažnim jezikom nije se dogodilo godinama. Nijedna nova, zaista moćna autorska ličnost koja će, u vladajućim i nijednim drugim uslovima, imati dovoljno snage i spremnosti na žrtvu da se probije napred, nije se oglasila. Za to postoje najmanje dva razloga, zbog kojih svaki talentovani čobanin na vrhu planine u bilo kojoj od 'zapadnih', a sve više i 'istočnih' zemalja ima više šanse da bude otkriven, nego bilo ko ko se ovde bavi rokenrolom.
Prvo, nemilosrdno je ubijena svaka ideja stvaranja muzike na osnovu autentičnog nadahnuća i zasluženog saveza sa muzom, pa se svi bave surogatima, što uslovljava – i u ovoj rubrici, nemam razloga da to skrivam – brutalno prilagođavanje ličnih kriterijuma u uslovima nepostojanja opštih. Jeste paradoksalno i često neprijatno, ali deluje neminovno: tek kad se formira otporu podoban meinstrim, moći će da se redefinišu kriterijumi i pažnja okrene onome što je kontra tog meinstrima.
Nije nikakav problem gaditi se bilo kog trenutno aktivnog benda – za to se uvek može pronaći dovoljno razloga – ali time se sužava i uski prolaz kroz koji bi neko, konačno, možda mogao proći. Jer, drugo – da se vratimo na razloge – ako se toliko dugo niko ne pojavljuje, to bi moglo značiti i da jednostavno nema ko da se pojavi.
