Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce se hladi u frižideru
Junak romana „Stokholmske kantate” čezne za mirisom cveća i pesmama iz zavičaja, ali ne vidi mogućnost povratka
Lazar Dimitrijević (1935), slikar, pesnik, romanopisac, muzičar, umetnik je izuzetno zanimljive i profesionalne, i životne biografije. Rođen je u Prilepu, u Beogradu je završio Akademiju likovnih umetnosti. Postdiplomske studije nastavio je na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Stokholmu. Do 1996. živeo je u Švedskoj, potom do 2004. u Engleskoj. Imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je tridesetak samostalnih izložbi, mnogo više u evropskim gradovima, nego kod nas, kao i veliki broj kolektivnih izložbi. Autor je zbirki pesama: „Grlate samoće” i „Sen neman” (1982), „Dve poeme” (2007), „Vermerova svetlost” (2010), romana „Stokholmski praznik leta” (1994) i „Stokholmske kantate” (2008). Dobitnik je čitavog niza priznanja za likovnu umetnost i književnost.
U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, 2007. godine, održana je njegova retrospektivna izložba pod naslovom: „Reminiscencije i atributi materije”, a godinu dana kasnije, u Galeriji SANU u Novom Sadu, priređena je tematska izložba s naslovom „Razoreni oltar”. Povodom izložbe u „Cvijeti Zuzorić”, Stanislav Živković je napisao da su se kod Lazara Dimitrijevića, slikara čije je delo nastajalo između Beograda i Stokholma, „tradicija i internacionalizacija susretale u srećnom odnosu, mireći formalnu, istorijsku, pa i metafizičku strukturu”. Objavio je četiri zbirke pesama, družio se sa mnogim našim poznatim piscima: Branom Petrovićem, koga su zvali Pajsije, Branom Šćepanovićem, Brankom Miljkovićem, Danilom Kišom... Sedeli su, najčešće, u „Prešernovoj kleti”. Često je dolazio i Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, a s njim je uvek išao jedan pesnik (Dimitrijević ne može da se seti njegovog imena), koji je svirao na maloj harmonici. Posebno pamti druženja sa Veljkom Petrovićem, koji je tada bio direktor Narodnog muzeja. Skoro dve godine, sve do njegove bolesti, šetali su svakog dana od 12 do 12.45 – od Narodnog muzeja do Kalemegdana, i nazad.
Pokazuje mi pismo Veljka Petrovića, iz 1953. godine, u kojem, između ostalog, piše: „Za priložene stihove (reč je o pesmama Lazara Dimitrijevića), mogu reći da odaju osetljivu pesničku narav, ali, meni to odaje još više tvoja proza, ona je izvrsna”. Miodrag Pavlović, u pismu poslatom 1997. kaže: „Čini mi se da je tvoja poezija nadahnuta, osećajna, inventivna, ali ima izvesnu stilsku neopredeljenost”.
Za Lazara Dimitrijevića je posebno značajan roman „Stokholmske kantate”, napisan na više od 700 strana, sa mnogo elemenata autobiografskog.
– Pokušao sam da napišem roman o tome šta se događa ljudima koji su se obreli u jednom drugačijem društvenom sistemu od onoga u kojem su se navikli da žive. Odlučio sam se da literarno osvetlim konfrontaciju dveju kultura, dva različita načina mišljenja i vrednovanja. Kako doseljenici i Šveđani mogu da se priuče da žive zajedno. U romanu je reč i o konfliktima, nedostatku razumevanja i tolerancije, sumnjičavosti, predrasudama, zlobi, ponekad mržnji, ponekad ljubavi, ali i o rasizmu, svesnom ili nesvesnom – objašnjava Dimitrijević.
Okosnicu romana čini usud jednog „vizantijskog” Srbina, koji se sa svojom romantičnom umetničkom prirodom sučeljava s praktičnom i pragmatskom Švedskom. On živi između dva sveta, čezne za onim starim koji još postoji u njemu, ali istovremeno teži da se prilagodi novom, koji grabi ka višem standardu. Privikava se komforu, kao i ličnoj slobodi, ali istovremeno oseća kako mu se srce hladi u frižideru. Čezne za mirisom cveća i pesmama iz zavičaja, ali ne vidi mogućnost povratka.
Lazar Dimitrijević je svirao klasičnu gitaru i komponovao. Nasledio je Jovana Jovičića na tada jedinom kursu klasične gitare u Beogradu (1964/65). Švedska televizija snimila je dva dokumentarna filma o Lazaru Dimitrijeviću: „Arlekin na Hetorgetu” i „Moja slika Švedske”.
Mesto ga ne drži, tesno mu je u Srbiji. Planira da krajem godine otputuje u Portugaliju. U susret novim uzbuđenjima i novim iskušenjima.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 05.06.2011
