Izvor: Blic, 22.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin koji želi u Evropu
Srbin koji želi u Evropu
Reditelj Goran Paskaljević je, posle višemesečnog boravka u Parizu, stigao u svoj Beograd i doneo novi film 'Kako je Hari postao drvo', italijanskog producenta Rikarda Tocija, inače snimljen u Irskoj.
- Imam obećanja producenta da će premijera biti ovde, naravno posle prikazivanja na festivalu u Kanu ili Veneciji. Montaža filma je trebalo da se radi u Portugalu i Italiji, ali pošto se naša zemlja otvorila poželeo sam da taj deo posla >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obavim baš u Beogradu. Pre ovih promena nije bilo ni spomena za tako nešto. Toci je hteo da ponovo radimo zajedno posle velikog uspeha 'Bureta baruta' u Italiji, ali oni nisu bili spremni na ulaganja u Srbiju i zato smo film snimali u Irskoj. Irci su dosta slični nama, to je ruralni narod okružen 'neprijateljima' Englezima već sedam vekova, inadžije su, veseljaci, ekscesivni su, vrlo nam je sličan mentalni sklop. Otkrio sam takođe da su, ako i mi, izuzetno glumački talentovana nacija. Pošto ovog puta radite u kompletno stranoj produkciji, da li su neke uloge u filmu poverene našim glumcima?
- Na žalost, ne. Glavnu ulogu tumači Kolm Mint, koji je igrao poslednjih deset godina u SAD. Njegov najbolji 'neprijatelj' u filmu je Adrian Danbar, engleska glumica irskog porekla. Sve ostalo su irski glumci. Od naših nema nikoga, jer je film na engleskom jeziku, ali sam uspeo da uvedem dosta naših ljudi u procesu stvaranja filma, direktor fotografije je Milan Spasić, moj asistent je Zoran Andrić, dramaturg Filip David.
Kojom temom se film bavi?
- Scenario za film sam napisao inspirisan jednom kineskom pričom i po meni mogao bi da se događa i u Srbiji. U pitanju je univerzalna priča o čoveku koji je izgubio smisao života. Radnja se događa 1924. godine, posle građanskog rata u kome je izgubio sina i ženu, a on je preživeo sa drugim sinom. Pošto mu ljubav nije mnogo dala, zaključio je da mora da nađe vernog neprijatelja i to postaje njegov smisao života. Što je neprijatelj veći, jači, on umišlja da će njegova slava biti veća ako ga pobedi. Ono što me je fasciniralo jeste naša potreba da non-stop proizvodimo neprijatelje. Tu ne mislim samo na Slobodana Miloševića ili Sadama Huseina, kojima je potreban neprijatelj da bi konsolidovali svoju vlast, već i na SAD. (Iz 'Blic njuza' br. 50)
