Izvor: Blic, 23.Nov.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija zemlja odloženog života
Kod nas ljudi malo veruje u sopstvene mogućnosti i retko su zadovoljni onim što imaju. Reditelj je to odlično uočio i sigurna sam da će film uspeti da iznese esencijalne frustracije velikog broja ljudi koje žive u Srbiji. Njegovi junaci stalno „odlažu" život i čekaju neke „perfektne" okolnosti u kojima bi bili sretni – kaže glumica Mirjana Karanović za svoju ulogu u filmu Miroslava Momčilovića „Čekaj me, ja sigurno neću doći".
Naše društvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je kao pubertetlija koji je zbunjen jer ima malo iskustva i euforično želi da svašta proba. Mnogi svoj identitet traže glasno propagirajući nacionalizam baš zato što nisu sigurni šta ih čini Srbima. S druge strane, postoji ogromna negacija svega što je vezano za Srbiju i njene građane. U toj krajnosti je sve bolje van Srbije.
Šta je uzrok takvim frustracijama koje ljude guraju u maštu umesto u realan život?
– Istina je, kao i uvek, negde između. Biti realan i prihvatiti život sa svom njegovom lepotom i gadostima je zrelo ponašanje koje naše društvo još uvek nije osvojilo. I dalje se smenjuju totalna euforija i duboka depresija. Svi bez strpljenja žele sve i odmah. Različiti režimi, pritisci i optužbe su nam napravili rupe u dušama. Nove generacije su nesigurne i sa trideset napunjenih godina. U Momčilovićevom filmu igram ženu koju je tek smrt supruga ohrabrila da pokuša da pronađe svoju životnu iskrenu ljubav. Miroslav je odličan reditelj jer je dobra „prva publika" i koncentrisano bira najbolja glumačka rešenja. U stanju sam da neku situaciju odigram na petnaest različitih načina, ali me on uvek navede da to učinim na način koji je najbolji za film.
Nedavno ste ponovo sarađivali s Jasmilom Žbanić. O čemu je reč?
– Radili smo na filmu „Na putu". To je priča o novom konceptu islamizacije društva u Bosni i Hercegovini kroz okretanje mladih ljudi religiji. To je paradigma krize identiteta i manjka samopouzdanja u tranzicionim društvenim okolnostima koje su zadesile građane zemlja koje su nastale raspadom SFRJ. U nemogućnosti da reše konkretne životne probleme, junaci našeg filma traže utehu, nadu i spas u kanonskom folkloru u kojem bi pronašli novi identitet. Njihova ljubavna priča nema srećan kraj jer žena, koju tumači sjajna mlada glumica Zrinka Cvitković, napušta svog muža i odustaje od života u miljeu posvećenog islama.
Koliko će film „Na putu" uznemiriti javnost u zemljama našeg regiona jer je Jasmilin debitantski film „Grbavica" izazvao brojne političke rasprave?
– Oba filma su vrlo lična i intimna i nisu promišljana da budu politički pamfleti. To su emotivne priče koje se pre svega bave ljudima i ni u jednom momentu ne raspaljuju navijačke strasti. U njima nema jasnih određena za ili protiv. Jasmila je pre snimanja filma „Na putu" dosta vremena potrošila istražujući novo ispovedanje vere u BiH. Susretala se s vehabijama, anketirala različite ciljne grupe i zaključila da su verujući ljudi danas prihvatili zahtevnije kanone islama nego što je to bio slučaj pre raspada SFRJ. Za mnoge gluposti koje su nas zadesile proteklih godina sam tvrdila da se nikada neće dogoditi, pa sam se prevarila. Naša javnost je u stanju da sve „iskrivi" , tako da ne bih mogla da garantujem da neće ispolitizovati i film „Na putu" kao što je to bio slučaj sa „Grbavicom". Ne verujem baš da će mi iko pretiti, ali nikad se ne zna.
Kakva je vaša uloga u filmu „Na putu"?
– Igram ženu koja je potpuno posvećena islamu i praktično pokrivena korača kroz život. To je mala uloga i predstavlja kontrapunkt odluci glavne junakinje da se odmakne od diskursa „novog islama".
Kakvo iskustvo je bila saradnja sa Incest trauma centrom?
– Neki podaci pokazuju da su svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak u Srbiji žrtve seksualnog uznemiravanja i nasilja. Odlučila sam da sa svojim studentkinjama napravim predstavu u kojoj bi one odigrale žene koje su odlučile da javno progovore o svojim iskustvima i traumama. Proces nastajanja predstave i njeno igranje na sceni u JDP naći će se u dokumentarnom filmu u režiji Milutina Petrovića koji će biti premijerno prikazan sredinom januara sledeće godine. Studentkinje su često plakale kada bi na ekranu gledale ispovesti žena nad kojima je vršeno nasilje.
Da li su te žrtve nasilja videle vašu predstavu.
– U publici su za vreme izvođenja predstave bile unesrećene žene i tada su ih prvi put moje studentkinje uživo videle. Posle su otišle u neki kafić i dugo razgovarale. Mnogi su ovde skloni tvrdnji da su anomalije društva poput seksualnog nasilja nad decom došle sa Zapada, ali je istina da se sve to dugo odigravalo u našoj blizini i da smo zbog kanonskog kulta porodice u našem društvu ćutali o tome. Danas su neke od žrtava uz pomoć terapeuta uspele da se suoče sa svojim traumama iz detinjstva. Jer posledice su osećaj krivice, manjak samopouzdanja, što rezultira autodestrukcijom. Zato su to hrabre osobe koje su prevazišle psihološke barijere i nastavile sa normalnim životom. U većini slučajeva njihove porodice su negirale bilo kakvo seksualno uznemiravanje i zato društvo mora da osvetli takve probleme kako se nasilnici ne bi dalje kamuflirali. Zlo neće nestati samo od sebe. Kod nas deca nisu dovoljno zaštićena.
Godinama zalažete svoj umetnički integritet hrabrim istupima u javnosti. Kako ste uspeli da „pomirite" posao glumice i socijalno angažovane osobe?
– Nemam dva života, pa da mogu u jednom da budem glumica, a u drugom socijalno angažovana. Nikada nisam razdvajala posao od svog života. Gluma nije moja profesija nego je to moja suština. Ne delim uverenje na politička, lična, univerzalna. Vaspitali su me da slobodno mislim, da budem tolerantna i verujem u poštovanje ljudskih prava. Čitala sam da hrabri ljudi menjaju svet, pa sam odlučila da svoj umetnički integritet založim na javnim nastupima kako bih ohrabrila mnoge koji me znaju da se suprotstave zlu i propadanju našeg društva. Osećala bih se grozno kada ne bih probala da energijom van scene mobilišem ljude da se bore za svoja prava.
.jpg)
