Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija u Montani
Na brzu ruku sklepana čačanska kafana mesto je na kojem se susreću svi likovi u Jugovićevom romanu i ona postaje metafora života u Srbiji u prethodne dve decenije. Sagrađena na nedozvoljenom mestu, od priručnog materijala, sa prvobitnom namerom da bude tek privremeno rešenje, ona pretrajava i ne menja tu svoju poziciju stalne privremenosti
Kao i ostale nama bliske zemlje i Srbija već dugo živi u svetu fiktivnog obilja i faktičke praznine-hijatusa u kojem se nalaze sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblasti društvenog života.
Ni naša umetnost nije izuzeta iz ovog stanja stvari, ali se čini – bar kada je o književnosti reč – da njena produktivna moć još uvek nije sasvim komercijalizovana i profanisana, pa tako već godinama bivamo u prilici da čitamo ne tako mali broj vrlo kvalitetnih književnih ostvarenja na srpskom jeziku.
Taj relativno visok standard i nemali broj istinski talentovanih stvaralaca nešto je čega najčešće u metežu medijsko-komercijalne svakodnevice nismo svesni, ali kada se rezimiraju godišnje produkcije, to postaje belodana činjenica. I književna 2010. godina to potvrđuje. S obzirom na to da je roman zbog svoje protejske prirode (bezmalo svaki pisani tekst može biti tumačen kao roman) i najvećeg prodajnog potencijala, već godinama u čitavom svetu apsolutno najdominantnija književna vrsta (pogotovo u očima izdavača i medija), upravo pregled naše romaneskne produkcije može biti pokazatelj opštih dometa i tendencija u savremenoj srpskoj književnosti.
U 2010. godini nemali broj naših značajnih pisaca objavio je svoje nove romane kojima su najčešće potvrđivali svoje dosadašnje umetničke domete ili su ih uspešno nadilazili. Pođimo najpre od ostvarenja nekoliko autora koja su tematski vezana, svako na svoj način, za našu zemlju.
Između blata i asfalta
Renomirani autor Milovan Danojlić objavio je roman „Dobro jeste živeti” (Albatros plus) koji je pisan u motivskom i stilskom pogledu na tragu njegovih prethodnih romana „Balada o siromaštvu” ili „Godina prolazi kroz avliju”. Dakle, reč je pravom pikarskom i bildungs romanu situiranom u naš prostorni kontekst. Uz pomoć snažne jezičke invencije Danojlić nam prikazuje dramu odrastanja i sazrevanja dečaka koji beži iz sela u unutrašnjosti Srbije i pokušava da u Beogradu nastavi školovanje i, što je još značajnije, započne neki novi i lepši život. Sudar između života tek od Drugog svetskog rata oporavljenog Beograda i opustelog sela u provinciji u očima dečaka dobija razmere epohalnog sukoba civilizacija. On zna šta ne želi, ali još uvek ne zna šta želi da bude i kako da ostvari svoje neartikulisane želje. Prikaz dečakovog snalaženja i preživljavanja u velikom gradu, doslovnog dovijanja da se dođe do kore hleba, u Danojlićevoj interpretaciji postaje prikaz prave životne avanture i trijumfa volje za životom, uprkos okolnostima i nedaćama svih vrsta. Mnoštvo epizoda, mikronovela, ulančava se u širi narativni niz koji čitaoca uvlači u dinamičnu priču koja se sa zanimanjem prati i sa kojom se lako identifikuje. Posebnu vrednost ovog romana predstavlja pripovedački glas koji se sve vreme kreće putanjom od unutrašnjeg monologa-ispovesti glavnog junaka koji nastaje u trenutku dešavanja o kojima kazuje, do naknadnog samorazumevanja sopstvenih postupaka i pobuda do kojeg, logično, dolazi nakon mnoštva godina. Zbog toga roman ne zvuči ni kao žal za (lažno)idealizovanom mladošću, ni kao prestroga naknadna samooptužujuća samoanaliza. Naprotiv, vreme ranih pedesetih godina prošlog veka i Beograd, Danojlić prikazuje bez idiličnog patosa, kao vreme i grad koji tada još uvek stoje na sredokraći između blata i asfalta, pa nam se naša prestonica čini kao mesto koje je i tada bilo negostoljubivo za došljaka iz provincije, ali koje je ipak nudilo mnoštvo mogućnosti o kojima se ni na jednom drugom mestu u tom vremenu nije moglo ni pomišljati.
Nakon jedne decenije u kojoj se čitaocima obraćao uglavnom pripovedačkim knjigama, roman je objavio i jedan od naših najboljih prozaista srednje generacije – Goran Petrović. Posle prethodna dva romana koji su bili velike tematske sinteze vezane za našu dalju ili bližu prošlost, i Beograd, u knjizi „Ispod tavanice koja se ljuspa” (Kompanija Novosti) Petrović se vraća u svom pripovedanju Kraljevu i njegovim meštanima. Vremenski zahvat ovoga puta nije velik, od tridesetih godina prošlog veka do naših dana, a u centar zbivanja je smeštena bioskopska dvorana koja je nemi svedok epohalnih promena koje Kraljevo i Srbiju zadešavaju u tom periodu. Petrović svojom nepretenciozno koncipiranom pričom pokazuje kako se s promenom okolnosti i protokom vremena menja i funkcija i značaj bioskopa (ali i umetnosti uopšte) kao društvene institucije. U trenutku svog nastanka on je deo najluksuznijeg hotela u Kraljevu, koji uz pomoć celuloidne trake donosi svetla nekih dalekih velegrada u srpsku provinciju. Gotovo kao u božansko čudo u njega stupaju gledaoci, željni uvida u neke druge i lepše svetove. Međutim, kako se vreme menja, bioskop postaje trivijalna zabava, bez mistične aure, u kojoj, pri kraju svog „veka trajanja”, negde pred pad Berlinskog zida, ruski turisti, radoznali i uplašeni i isti mah, gledaju naivne erotske filmove koji su im u njihovoj zemlji potpuni tabu.
Sa promenom tehnologije, ekonomskih i svakih drugih okolnosti, na prelasku 20. u 21. vek, bioskop postaje sasvim zaboravljena zabava iz prošlosti i samo još izljuspana tavanica zapuštene i zatvorene dvorane nekom zalutalom posetiocu može pokazati nebeski svod koji je na njoj nekada davno naslikan s namerom da suptilno ukaže na to da i pored zemaljskog i svakodnevnog postoje i drugi mogući svetovi. Mnoštvo epizodnih likova koje je autor opisao, što kao gledaoce jedne davne bioskopske projekcije, što kao nekada s bioskopom povezane aktere, stvaraju izuzetno zanimljiv narativni mozaik, koji obuhvata gotovo sve društvene slojeve, dok nekoliki glavni likovi čine ram koji mozaik povezuje u celinu. Niz likova sa margine, često i blago osenčenih ludilom i monomanijom, uspešna su ilustracija odnosa između čoveka i vremena i okolnosti u kojima živi. Međutim, Petrović ovaj roman nije pisao kao oblik ma kakvog razračunavanja sa bliskom prošlošću, ideologijama ili politikama, već pre svega kao tihu i setno nasmešenu književnu opservaciju o prolaznosti uopšte.
Prazne tranzicione olupine
I Aleksandar Jugović je jedan od romanopisaca koji je u svom novom ostvarenju, kratkom romanu „Montana” (Albatros plus), tematizovao Srbiju. Za razliku od Danojlića i Petrovića koji su u svojim romanima gradili zaplet na kontrastu između prošlog i sadašnjeg, Jugović se opredelio za priču koja je potpuno uronjena u sadašnje vreme.
Na brzu ruku sklepana čačanska kafana „Montana” mesto je na kojem se susreću svi likovi u romanu i ona postaje metafora života u Srbiji u prethodne dve decenije. Sagrađena na nedozvoljenom mestu, od priručnog materijala, sa prvobitnom namerom da bude tek privremeno rešenje, ona pretrajava i ne menja tu svoju poziciju stalne privremenosti. Glavni likovi su mladi Pisac, Advokat i Lekar, kojima Jugović namerno ne daje lična imena želeći da tako postanu metafore života u unutrašnjosti, ali i Srbiji uopšte. A svaki od njih zapravo postupa i živi u potpunoj suprotnosti od onoga za šta se formalno spremao i onoga što bi trebalo da čini: Advokat brani ljude za koje zna da su počinili prestupe i da ni na kakav način ne mogu biti nevini pred zakonom; Lekar za novac čini sve ono za šta se Hipokratovom zakletvom obavezao da ne sme i neće činiti; Pisac piše sa svešću da to čini najviše sujete i slave radi, a tek potom zato što oseća da to zaista treba da čini.
Pri tome, kroz unutrašnje monologe, zapravo ispovesti, čitalac saznaje da svi oni jesu duboko svesni koliko je pogrešno to što čine, ali nemaju snage da etos u njima pobedi utilitarizam. I sa tim poraznim saznanjem oni iako mladi, poput praznih tranzicionih olupina, besmisleno pretrajavaju svoje dane, ili odlaze u isto tako besmislenu smrt. I to je ključna estetska i etička tačka Jugovićeve knjige. Takođe, značajno mesto u knjizi imaju i stariji likovi, vlasnik i neki od stalnih gostiju kafane „Montana”. Oni su druga vrsta junaka naših dana: glavni deo njihovih života prošao je u nekom drugom društvenom sistemu ili nekoj drugoj zemlji i nakon promena većina njih, što zbog promene sistema vrednosti, što zbog porodičnih i sudbinskih obrta i prostog protoka vremena i starenja, postaje izgubljena i beskorisna u svakodnevnom životu. Naravno, neki od njih – i to baš oni koji su u prethodnom vremenu bili na dnu društvene lestvice – postaju tranzicioni dobitnici, novi industrijalci i političari, odnosno nova društvena elita. Posebnu vrednost i Jugovićevog romana čini društvena nepretencioznost, jer akcenat njegove priče i pored ovih socijalnih refleksija jeste na pojedinačnim sudbinama i ličnim lomovima njegovih junaka.
Ove tri knjige imaju Srbiju kao zajedničku temu, ali ih povezuje i odustajanje od pripovedanja velikih, epski motivisanih priča i velikih istorijskih tema. One se fokusiraju na literarizaciju svakodnevnog života i tzv. običnih ljudi. U svima njima postoji doza društvene opservacije i analiza odnosa između vremena, okolnosti i ponašanja ljudi u jednoj ili više bliskih epoha. Kod Danojlića je to borba za svakodnevno preživljavanje i odrastanje u negostoljubivom velikom gradu. Kod Petrovića to je opservacija o promenama koje vreme neumitno donosi, bili mi njih svesni ili ne, dok je kod Jugovića to rezignirano suočavanje sa prototipima mladih ljudi koji su stasavali i formirali se tokom kriznih godina.
Tri, na određen način, komplementarne povesti kvalitetnih autora o svakodnevici i sudbinama mnogih u Srbiji, u vremenu našem i onom koje mu je neposredno prethodilo, pokazuju da naša književnost izlazi iz faze uzavrelih strasti i visoke retorike kada je reč o tematizaciji ma čega vezanog za Srbiju, i ulazi u fazu zrele umetničke opservacije i razmatranja onoga što sačinjava život koji živimo sada i ovde.
Mladen Vesković
objavljeno: 18.12.2010.
