Izvor: B92, 02.Jun.2015, 12:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija na Praškom kvadrijenalu
Praški kvadrijenal je najveća izložba scenskog dizajna i prostora, a održava se od 18. do 28. juna u Pragu.
U Srpskom paviljonu će izlagati umetnici koje je odabrala Mia David, kustos ovogodišnjeg nastupa Srbije.
Kustoski koncept
(Ne)moć - Odgovor(nost)
Živimo u svetu kontinuiranih ratova fabrikovanih da bi se povećao profit. Ideje poput jednakosti, prava na zdravstvo ili školstvo postoje samo u Occupy pokretima i doktorskim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << disertacijama. Sve ostalo je neprekidna trka za posedovanjem. Novca, materijalnih dobara, ljudi. Politika je ostala bez ideologije, izjednačena sa biznisom. U tom svetu najveći otpor je biti slobodan. Sloboda je neposedovanje. Sloboda je moć da se ne pristane. Da se ode. Da se naglas kaže. Sloboda je politički izbor. Ako usvojimo Brehtovu tezu da oni koji se izjašnjavaju kao apolitični zapravo pristaju na politiku koja se nad njima sprovodi, onda je svaka odluka politička pa tako i umetničko delovanje.
Upravo zato se nastup Srbije u Nacionalnoj selekciji Praškog kvadrijenala 2015. godine bavi politikom u njenom teorijskom i praktičnom značenju kao i svim procesima koje ona nosi u savremenom društvu. Umetnost je jedan od medija delovanja. Posle 60-ih godina u kojima je umetničko delovanje imalo specifičan društveni značaj, politika je, suočena sa moći koju umetnost potencijalno ima, izvršila aproprijaciju umetnosti premeštajući je u polje „slobode” i odvajajući je od života, smatrajući da oslobođanje od odgovornosti i posledica istovremeno znači i oslobađanje od uticaja. Danas, međutim, ni ta minimalna sloboda više nije politički prihvatljiva, što paradoksalno ponovo gradi uticaj umetnosti na polje života.
Nastup Srbije u Nacionalnoj postavci Praškog kvadrijenala 2015. godine inspirisan je pozicijom i znacčajem politike u savremenom društvu, kao i relacijom koju politika uspostavlja sa umetnošću i kulturom danas i procesima koji se u tim odnosima stvaraju. Oba termina posmatrana su u najširem smislu reči, od pitanja politike i procesa u savremenoj umetnosti i kulturi (pre svega u pozorištu i izvođačkim umetnostima) do politika i procesa koji određuju društveni, politički, ekonomski i ideološki karakter današnjeg sveta i, posebno, Srbije u tom svetu.
Rad kojim se Srbija predstavlja u Pragu čini niz umetničkih/autorskih projekata, koji će jedan za drugim, dan za danom, formirati celinu kako na značenjskom tako i na tehničko- produkcijonom nivou. Odabrani umetnici na raspolaganju imaju prostor galerije i jedan dan za realizaciju umetničkog dela. Proces realizacije se putem sigurnosnih kamera beleži u celini, čime se stvaralački čin deprivatizuje i izmešta iz situacije „ateljea”, ličnog, stvaralačkog prostora umetnika u birokratizovani „javni” prostor činovnika. Na kraju svakog dana materijal se odlaže u prostor arhiva do završetka Kvadrijenala. Osim dokumentacije nastale prethodnih dana u arhivu se „živo” prenosi (live stream) ono što se u tom trenutku dešava u galeriji.
Kafkina kuća, u skladu sa metaforama koje on kao i njegovo kapitalno delo „Proces“ danas nose, svesno je odabrana kao prostor izlaganja, dodatno usložnjavajući čitanje onoga što će biti prikazano, izvedeno, izloženo. Izabrani umetnici, prisutni pred posmatračima, prolaznicima, publikom, biće izmešteni iz sopstvenih prostora da u Kafkinoj kući, u javnom prostoru, pred kamerama obezbeđenja, rade, oslanjajući se jedni na druge. Da uče jedni od drugih i kroz taj proces menjaju politike. Da ispituju lične granice. Da osnaže jedni druge. Da prave umetnost koja nas se tiče. Da menjaju svet koji nas se ne tiče.
Mia David, Kustos nacionalne postavke
Umetnici i radovi
Umetnička grupa Diaprojektor / Shared Space – prostor pregovora
Diaprojektor (Ana Martina Bakić, Zagreb, 1974. i Ivana Knez, Zagreb, 1974). Završile su Arhitektonski fakultet Univerziteta u Zagrebu. Ana predaje arhitektonsko crtanje na Fakultetu za arhitekturu, a Ivana, koja je doktorske umetničke studije scenskog dizajna završila na Univezitetu umetnosti u Beogradu, predaje scenografiju na školi za dizajn na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Arhitektonski studio „Diaprojektor“ osnovale su 2008. godine. Autorke se u okviru Studija bave projektima iz oblasti savremene arhitekture i scenografije, kao i ispitivanjem odnosa prostora i performansa. Zainteresovane su za interdisciplinarni diskurs koncepta scenografije i privremene arhitekture i imaju kritički pogled na prostor koju u svremenom društvu zauzima proaktivnu poziciju.
Dalia Dukanac i Ivana Jelić / Beograd u sobi
Dalia Dukanac (Zagreb, 1989) je diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu gde je upisala i doktorske akademske studije. Višestruki je dobitnik nagrada na arhitektonsko-urbanističkim konkursima. Dosadašnje radno iskustvo stekla je na različitim praktičnim i teorijskim poljima arhitekture.
Ivana Jelić (Beograd, 1989) diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Tokom studiranja, bila je na stručnoj praksi u Sao Paolu, gde se primarno bavila vizuelnim umetnostima, scenografskim i izložbenim dizajnom. Višestruko je nagrađivana na nacionalnim i internacionalnim konkursima za arhitekturu i urbanističko planiranje.
Oliver Frljić / Izdajnik
Oliver Frljić (Travnik, 1976) je hrvatski pozorišni reditelj. Diplomirao je filozofiju i religijsku kulturu, kao i pozorišnu režiju i radiofoniju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Umetnički rad je počeo u polju performansa da bi se kasnije usmerio na režiju. Među njegovim najznačajnijim režijama su predstave: „Proklet bio izdajica svoje domovine!“ (Slovensko mladinsko gledališče, Ljubljana), „Buđenje proljeća“ (Zagrebačko kazalište mladih), „Turbo folk“ (HNK Ivan Pl. Zajc, Rijeka), „Otac na službenom putu“ (Atelje 212, Beograd) i „Danteova smrt“ (Dubrovačke ljetne igre), kao i autorski projekti „Zoran Đinđić“ (Atelje 212) i „Mrzim istinu!“ (Teatar ITD u Zagrebu). Njegov autorski projekat „Kukavičluk“ (Narodno pozorište Subotica) trostruki je dobitnik Sterijine nagrade 2011. i smatra se pozorišnim događajem sezone. Dobitnik je brojnih priznanja za pozorišnu režiju na domaćim i međunarodnim festivalima, uključujući nagrade Sterijinog pozorja za režiju, Bitef festivala za najbolju predstavu i nagradu Orlando, Dubrovačkih ljetnih igara. Režirao je u pozorištima Hvatske, Srbije, Slovenije, Crne Gore, Nemačke i Poljske.
Siniša Ilić / Prostor neposlušan nadgledanju
Siniša Ilić (Beograd, 1977) je likovni umetnik aktivan u polju izvođačkih umetnosti. Njegov rad uključuje crteže, slike, instalacije i scenografije. Bavi se proučavanjem različitih društvenih pojava i mehanizmima, istražujući oblike rada, socijalnih tenzija i nasilja. Član je i jedan od osnivača TkH (Teorija koja hoda) – umetničko teorijske platforme sa sedištem u Beogradu. Sarađivao je sa nizom umetnika, izvođača i teoretičara na različitim projektima. Autor je desetak scenografija u Beogradu, Zagrebu, Puli, Splitu, Kranju. Izlagao je u galerijama u Londonu, Njujorku, Ljubljani, beču, Zagrebu, Istanbulu, Beogradu i drugim gardovima. Jedan je od učesnika projekta „Izmeštanje“ koji je predstavljao Srbiju na Praškom Kvadrijenalu 2011. godine.
Tomi Janežič i Katja Legin / 3,1m2
Tomi Janežič (Šempeter pri Gorici, 1972) je pozorišni reditelj i psihodramski psihoterapeut. Diplomirao je i magistrirao na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani, gde predaje od 2006. godine. Završio je doktorske umetničke studije scenskog dizajna na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Dodatno se edukovao u oblasti brojnih glumačkih tehnika, psihodramske edukacije i grupne analize. Njegove predstave gostovale su na brojnim međunarodnim festivalima u Evropi, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama i na području bivše Jugoslavije. Dobitnik je nekoliko desetina međunarodnih priznanja i nagrada među kojima su i nagrade za scenografiju. Gostujući je profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
Katja Legin (Ljubljana, 1985) je diplomirala na plesnoj akademiji Laban u Londonu, a magistrirala pozoršnu režiju na AGRFT. Kao plesačica učestvovala je u radu međnarodne trupe EnKnapGroup u okviru koje je radila sa mnogim domaćim i stranim koreografima i rediteljima. Kao izvođač, poslednjih godina sarađuje sa Matjažem Bergerjem, Matjažem Faričem, Magdalenom Reiter, Gregorjem Luštkom i Rosanom Hribar, Snježanom Premuš i drugim umetnicima, a kao dramaturg sa Tomijem Janežičem („Galeb“, „Obrana Sokratova“, „Opera za tri groša“). Pokrenula je No!training Lab - prostor za edukaciju i istraživanje izvođačkih umetnosti koji je prerastao u projekat „Ko, šta, zašto, kako?“, podržan od strane Ministrstva kulture Slovenije.
Karkatag / From safety to where?
Karkatag je umetnički kolektiv iz Beograda formiran 2009 godine. Rad kolektiva obuhvata interaktivne i autonomne instalacije, mašine i manipulabilne objekte. Postavljajući radove u javni prostor kao urbanu scenografiju i rekvizite, kolektiv se bavi istraživanjem društvenog aspekta svog delovanja. Radovi Karkataga pojavili su se u Nemačkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Švajcarskoj, Crnoj Gori i u više gradova Srbije.
Darinka Mihajlović i Draško Adžić / Institucija
Darinka Mihajlović (Aleksandrovac, 1988) je diplomirala scenski kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Učestvovala je na više grupnih izložbi i radionica u zemlji i inostranstvu. Kao kostimograf najviše je radila u pozorištu, ali i na filmu. Dobitnik je nagrade fonda „Aleksandar Tomašević".
Draško Adžić (Beograd, 1979) je kompozitor čija su dela izvođena u Srbiji, Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Austriji, Češkoj, Hrvatskoj, Jermeniji i drugim zemljama. Bavi se i primenjenom muzikom i do sada je napisao kompozicije za veći broj pozorišnih predstava, kratke, dokumentarne i dugometražne filmove, televizijske programe, izložbe i performanse. Dobitnik je više priznanja i stipendija, među kojima se izdvaja Sterijina nagrada za originalnu muziku 2012.godine. Trenutno je zaposlen na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao asistent u klasi Isidore Žebeljan.
Vladimir Miladinović / Izvođenje arhiva
Vladimir Miladinović (Beograd, 1981) je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a trenutno je doktorant Centra za interdisciplinarne doktorske studije Univerziteta umetnosti u Beogradu. Deluje u okviru umetničko-teorijske grupe „Četiri lica Omarske“ i jedan je od osnivača Inicijative za savremenu umetnost i teoriju u Beogradu. Od 2009. bavi se naučno-istraživačkim radom.
Andrej Nosov / I bi reč. I ništa.
Andrej Nosov (Prokuplje, 1983) je diplomirao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Profesionalnu karijeru počeo je kao novinar dnevnog lista „Danas“ i radio stanice „Slobodna Evropa“. Osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava. Godine 20009. osnovao je fondaciju Hartefakt koja se kroz različite projekte u domenu kulture, umetnosti i produkcije bavi aktuelizijom tema društveno-političke odgovornosti i promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava. Kao asistent reditelja radio je sa Dejanom Mijačem i Jovanom Ćirilovim, a samostalno potpisuje predstave „Izopačeni”, Martina Šermana, (koprodukcija Bitef teatar i Hartefakt); „Hinkeman: šta mora nek bude”, Ernesta Tolera u adaptaciji Vuka Boškovića, (koprodukcija Jugoslovensko dramsko pozorište i Fakultet dramskih umetnosti); i „Glad”, Vuka Boškovića, (koprodukcija Kulturni centar Beograda i Hartefakt). Nacionalna zadužbina za demokratiju iz Vašingtona ga je 2013. odabrala za jednog od 30 mladih aktivista koji rade na polju razvoja demokratija u okviru kampanje „30 under 30”.
Andrija Pavlović i Tijana Đuričić / Zvučna odeća
Andrija Pavlović (Beograd, 1980) je muzički umetnik, suosnivač i pijanista klavirskog dua „LP Duo“, jednog od osam najboljih na svetu. Osnivač je i alternativne pop grupe „Ola Horhe“ sa kojom je nastupao širom regiona. Aktivno se bavio muzičkim performansom nastupajući samostalno i grupno na različitim festivalima i izložbama. Komponuje za pozorište, TV i filmove, a od 2014. kreira i organizuje festival Belgrade Keybord Days. Docent je na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.
Tijana Đuričić (Beograd, 1983) je sopranistkinja, teoretičarka umetnosti i medija, novinarka i menadžer u kulturi i umetnosti. Organizovala je i izvela više 150 solističkih i zajedničkih koncerata klasične i savremene muzike širom sveta, kao i seriju radionica sa studentima različitih fakulteta, istražujući pitanja umetnosti i politike u modernom društvu. Ekperimentiše na polju zvuka i teorijski ispituje odnos telo-prostor-glas. Docent je na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.
Proces… Prostor… Prelazak
Ljiljana Miletić Abramović
Postsocijalistička politička realnost ni od ni prema, bez logike u postavljanju problema, nametnula je apsurd i banalnost kao vrhunske vrednosti. Očigledan je neuspeh građanina - intelektualca da osmisli sopstveni položaj u tekućoj haotičnosti fragmentacije savremenog sveta. Kulise i iluzija iz pozorišta i virtuelnih planova su nestale, i prenete su na ulicu u nizu lažiranih igrokaza i političkih predstava koje su preuzele vlasništvo nad uličnim prostorom. Pojačane su sve neprilike svakodnevice, a neprekinuti osećaj ugroženosti slobode prostora i normalnog života prelio se na prizemni, pločnički prostor ulice koji su osvojile sekvence nemilosrdne realnosti: prosjaci, muzičari, ljudi koji kamenuju tramvaje, policajci, navijači, religiozne litije, parade. Suženo je umetničko polje delovanja u prelasku od nepovratne prošlosti do nedostižne budućnosti. Proces neprestanog osipanja i nastajanja u kome se jedno vreme završava, a novo nastaje u melanholičnom znaku prolaznosti, jer uvek tu negde se krije i upitanost o mogućnosti progresa. Ali, možda naivna, pretpostavka je da umetnost (pozorišna) još ima simboličnu moć da provocira proces u kome je umetnički čin prilika za slobodu igre, razmišljanje i traganje za odgovorima u smislu Benjaminovske aure o jedinstvenosti i snazi neponovljivog umetničkog (pozorišno–scenskog) dela koje onda nosi i mogućnost katarze.
Zemlja kao scenski prostor
Slobodan Danko Selinkić
Danas događanja na ulici brišu granice koje su, do skora, definisale pozorišni prostor i scenu kao mesto u kojem se gradi jedan smišljeni, lažni i izmišljeni svet. Ta događanja u javnom prostoru ukazuju na pomeranje scenskog u onaj realni životni prostor zemlje u kojem je permanentni protagonista politika. Ona se provlači kroz sve pore života i uzima razne uloge, širi se i raste kao neobuzdani korov koji ne može sam da stoji bez oslonca i koji, istovremeno, nemilosrdno uništava i tako formira duhovni i fizički kontekst svog ukusa i estetike. Na sličan način, ona osvaja i kontroliše sav scenski prostor pojedinačnih života i čitave zemlje. Građanin se, paradoksalno, sve manje interesuje za politiku i njenu kontrolu, a sve više za javni, scenski prostor. Tako je scenografija u njenom najširem značenju postala jedno od moćnih sredstava politike u stvaranju zablude o realnom životu i lepoti. Kako se odvijao taj apsurdni kafkijanski proces oduzimanja uloga i osvajanja prostora danas govore i suprotstavljaju se umetnici svojim delima i priroda kroz vremenske nepogode i razna klimatska iznenađenja kojima upozorava da scenom vlada neko drugi.
